Stojan Protić bio je značajna figura u političkom životu Srbije i Jugoslavije u prvoj polovini 20. veka. Rođen je 28. januara 1857. godine u Kruševcu, u porodici koja je bila poznata po svom patriotizmu. Njegov deda po ocu, pop Milija, stradao je od Turaka zbog svojih uverenja. Stojan je studirao istoriju i filozofiju na Velikoj školi u Beogradu, gde je zapazio profesor Stojan Novaković. Nakon kratkog rada u državnoj službi kao profesor u Svilajncu, Protić se posvetio novinarstvu i postao urednik zvaničnog dnevnog glasila Narodne radikalne stranke, „Samouprave“.
Njegov politički angažman počeo je krajem 1887. godine kada je izabran za narodnog poslanika iz redova radikala. U to vreme je takođe bio i sekretar Ministarstva unutrašnjih dela u radikalskoj vladi. Nakon što je vlada rasformirana, Protić je dao ostavku na državnu službu i nastavio da radi u „Odjeku“, listu koji je i sam osnovao. Kao urednik, zastupao je ideju o promeni srpskog ustava i prevodio moderne evropske ustave na srpski jezik. Zbog svojih stavova, bio je uhapšen i proveo je deset meseci u zatvoru u Požarevcu, odakle je pušten pomilovanjem.
Posle Prvog svetskog rata, Protić je obrazovao prvu vladu Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca i bio je njen prvi premijer. U tom periodu, sukobio se sa Nikolom Pašićem oko mesta lidera Narodne radikalne stranke, ali je izgubio i Pašić je postao vođa stranke. Protić je takođe bio i upravnik Narodne biblioteke Srbije i urednik časopisa „Delo“ i lista „Odjek“. Napisao je i odgovor na austrougarski ultimatum Srbiji 1914. godine.
Stojan Protić je preminuo 28. oktobra 1923. godine u Beogradu. Ostavio je za sobom značajno nasleđe kao državnik i publicista, i jedan je od osnivača Narodne radikalne stranke u Srbiji.
Njegova uloga u oblikovanju političkog pejzaža Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca bila je ključna u periodu nakon rata, kada je država bila u procesu konsolidacije i unutrašnjeg uređenja. Kao premijer, Protić je radio na stabilizaciji države i upravljanju kompleksnim odnosima između različitih nacionalnih grupa unutar nje.
Protićeva politička filozofija bila je utemeljena na idejama liberalizma i parlamentarizma, što je uticalo na njegovo zalaganje za ustavne promene i demokratizaciju političkog sistema. Njegova vizija uključivala je i zastupanje snažne centralne vlasti koja bi osigurala jedinstvo i stabilnost države, ali i poštovanje prava i sloboda pojedinaca i različitih kulturnih identiteta. Protić je takođe bio poznat po svom kritičkom stavu prema politici Nikole Pašića, sa kojim se sukobio oko liderstva u Narodnoj radikalnoj stranci. Ovaj sukob je doveo do podela unutar stranke i uticao na političku dinamiku u zemlji.
Kao ministar finansija, Protić je imao značajnu ulogu u ekonomskom razvoju i modernizaciji države. Njegove reforme u poreskom sistemu i finansijskoj politici bile su usmerene na stabilizaciju ekonomije i podsticanje industrijalizacije. Protić je takođe bio aktivan u kulturnom i obrazovnom životu, kao upravnik Narodne biblioteke Srbije i urednik časopisa „Delo“ i lista „Odjek“. Njegov doprinos u oblasti publicistike i kulture ostavio je trajan pečat na intelektualni razvoj države.
U istoriji Jugoslavije, Protić se pamti kao jedan od arhitekata njene rane državnosti i kao čovek koji je svojim radom i idejama uticao na oblikovanje političke misli i prakse u zemlji. Njegova zaostavština je višedimenzionalna, obuhvatajući političku, ekonomsku, kulturnu i obrazovnu sferu, što govori o njegovoj viziji sveobuhvatnog razvoja društva.
Njegova spoljna politika bila je usmerena na stabilizaciju i konsolidaciju pozicije Kraljevstva na međunarodnoj sceni, posebno nakon turbulentnih godina Prvog svetskog rata i promena koje su usledile. Protić je radio na uspostavljanju i jačanju diplomatskih veza sa ključnim evropskim silama, težeći da obezbedi podršku za novu državu i njene interese.
Njegova vlada je takođe bila fokusirana na rešavanje brojnih graničnih sporova i teritorijalnih pitanja koja su ostala otvorena posle rata. Protić je smatrao da je za uspeh Jugoslavije ključno da se ovi problemi reše mirnim putem i diplomatskim pregovorima. On je takođe bio uključen u pregovore oko ugovora koji su definisali nove granice i međunarodni status Kraljevstva, učestvujući u razgovorima na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. godine.
Protić je takođe bio poznat po svom odgovoru na austrougarski ultimatum 1914. godine, koji je bio jedan od katalizatora za izbijanje Prvog svetskog rata. Njegova sposobnost da artikuliše stavove i interese Srbije u to kritično vreme pokazala je njegovu diplomatsku veštinu i odlučnost u zastupanju nacionalnih interesa.
Kao ministar finansija, Protić je radio na ekonomskom jačanju države, što je takođe imalo uticaj na međunarodne odnose. Njegove reforme i finansijska politika bile su usmerene na stvaranje stabilne ekonomske osnove koja bi omogućila Jugoslaviji da se efikasnije uključi u međunarodnu trgovinu i ekonomske odnose.
U svom političkom delovanju, Protić je takođe pokazao razumevanje za potrebu balansiranja između nacionalnih interesa i međunarodnih obaveza. Njegova sposobnost da navigira kompleksnim međunarodnim vodama bila je od suštinskog značaja za mladu državu koja je težila da utvrdi svoje mesto u svetu.
Iako je Protićevo vreme na vlasti bilo relativno kratko, njegov uticaj na spoljnu politiku i međunarodne odnose Jugoslavije ostavio je trajni otisak. Njegov rad na unapređenju međunarodnog položaja zemlje i njegova diplomatska delatnost bili su kamen temeljac za buduće generacije jugoslovenskih diplomata i političara.
