U odsustvu kompromisnog rešenja ili jačanja vojne podrške Zapada Kijevu, sledi spor i mučan poraz Ukrajine na bojnom polju, sa dalekosežnim posledicama koje prevazilaze ovu zemlju
Tokom leta i jeseni 2022. godine, mnogo se govorilo o pronalaženju „izlaza” kako bi ruskom predsedniku Vladimiru Putinu bilo omogućeno da sačuva obraz i iskobelja se iz rata koji ne može dobiti. Sada, dok Ukrajina ulazi u treću godinu odbrane od ruske agresije – ova sugestija je i dalje aktuelna, ali je sve više Zapad taj kojem treba izlaz.
Perspektive Ukrajine nakon dve godine užasnog rata, koji je uzeo enormne ljudske živote, neizvesne su. Njene gubitke stanovištva – kako u pogledu ratnih žrtava, tako i u pogledu talasa emigracije koji je usledio nakon invazije – biće teško nadomestiti, a mogli bi imati obogaljujući efekat na već posrnulu ekonomiju Ukrajine.
Ne samo to, nego se cena rata uvećava po zapanjujućoj stopi. Poslednja zajednička studija EU, Svetske banke i UN procenjuje da će Ukrajini za oporavak trebati 486 milijardi američkih dolara, što je 75 milijardi više nego prošle godine. To znači da su potrebe Ukrajine za 12 meseci porasle 1,5 puta više u odnosu na ukupnu sumu koju je EU izdvojila za podršku Ukrajini u naredne četiri godine.
Skupo skretanje pažnje
Prema godišnjem Indeksu rizika za 2023. godinu – koji je izradila Minhenska bezbednosna konferencija – Rusiju, kao glavnu pretnju, percipiralo je pet članica G7. Ove godine tu percepciju dele svega dve članice G7.
S obzirom na apsolutno kritičnu zavisnost Ukrajine od političke, ekonomske i vojne podrške zemalja G7 – ovo je zabrinjavajuće. To ne sluti na dobro ni za sposobnost evropskog političkog rukovodstva da održi neophodnu podršku javnosti za kontinuirane transfere pomoći.
Birači u Francuskoj i Nemačkoj, na primer, drastično su zabrinutiji usled masovne imigracije i terorizma radikalnih islamista, nego usled Putinovih planova u Ukrajini. Štaviše, Ukrajina nije jedina kriza koja zahteva pažnju kolektivnog Zapada.
Rat u Gazi i šire zaoštravanje duž Bliskog istoka ostaju visoko na listi prioriteta. No, brojna druga žarišta često ne uspevaju da dopru do naslovnica svetskih medija. Tekući građanski rat u Sudanu, sve intenzivniji konflikt na istoku Demokratske Republike Kongo i rastuće tenzije između Etiopije i Somalije, imaju direktan potencijal da hrane strahove zapadne javnosti od novog talasa masovnih migracija.
Severnokorejsko zveckanje nuklearnim oružjem, iransko finansiranje terorističkih posrednika širom Bliskog istoka i očigledna konsolidacija nove „osovine zla” između ova dva aktera i Rusije, teško da će dozvoliti opuštenost u zapadnim prestonicama. U takvim okolnostima, rat u Ukrajini postao je veliko i sve skuplje skretanje pažnje.
Kretanje ka porazu
Mnogi lideri – naročito u Evropi – zabrinuti su, možda i disproporcionalno, povodom mogućnosti povratka Donalda Trampa u Belu kuću i potencijalnog kraja smislenog transatlantskog savezništva. Ukoliko SAD povuku podršku, postoji strah da bi nastavak rata u Ukrajini mogao da izloži Evropu još većoj ruskoj agresiji nego što je to trenutno slučaj.
Ključni problem je u tome što puka retorička posvećenost Ukrajini ne samo da je besmislena, nego je i kontraproduktivna. Time se samo održava iluzija da je moguće izvojevati ratnu pobedu bez pružanja sredstava neophodnih za takav ishod.
Kako je ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski rekao 17. februara na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, nedostaci vojne opreme kroz koje Ukrajina prolazi u poslednjih nekoliko meseci glavni su činilac u skorašnjem gubitku grada Avdejevke pred ruskim snagama.
Linija fronta možda se nije pomerila za više od par stotina metara usled ovog poraza – ali je psihološki udarac značajan – uključujući i na Zapadu, gde ponovo rastu sumnje u spremnost i sposobnost održavanja ukrajinskih ratnih napora.
Ukoliko se sukob nastavi po svojoj sadašnjoj putanji – a još više ukoliko narativ rata koji se ne može dobiti stekne nove pristalice – zapadna podrška teško da će uspeti da spreči gadan poraz Ukrajine, možda i u stilu totalne kapitulacije koju zamišlja Putin, što se moglo videti u skorašnjem intervjuu sa Takerom Karlsonom.
Ukrajinski poraz bio bi opasno poniženje za Zapad. U svetlu kontinuirane retorike o „gvozdenoj posvećenosti” Zapada pravednom miru u Ukrajini, ruska pobeda ubrzala bi propast trenutnog svetskog poretka. Otvorila bi se vrata razvučenoj tranziciji ka nečemu daleko nepovoljnijem, i to ne samo za interese Zapada.
Povratak blokovskoj konfrontaciji nalik na hladnoratovsku – ali sa verovatno jačim savezom predvođenim Kinom, u kojem bi bili Rusija, Iran i Severna Koreja – nasuprot oslabljenog i manje ujedinjenog zapadnog savezništva, ostavio bi malo prostora za bavljenje problemima poput klimatskih promena i prehrambene bezbednosti.
Ovo bi takođe trebalo da bude i upozorenje za one na Globalnom Jugu koji misle da imaju malo ili nimalo interesa u Ukrajini.
Kompromisno rešenje
Traženje izlaza ne znači prepuštanje pobede Putinu. To znači osposobljavanje Ukrajine da brani oblasti koje trenutno drži. Za to će biti potrebno još zapadne materijalne pomoći, ali i ozbiljno razmatranje pregovora o prekidu vatre. Okončanje borbi kupilo bi Zapadnoj Evropi i Ukrajini vreme za izgradnju jačih domaćih odbrambenih kapaciteta.
Ukrajina je zaključila bilateralne bezbednosne sporazume sa Ujedinjenim Kraljevstvom, Francuskom i Nemačkom, a verovatno da će uslediti takvi sporazumi i sa drugim članicama G7. Ti sporazumi pružili bi veće garancije ukrajinskoj demokratiji i suverenitetu od trenutnih uzaludnih pokušaja obnove celokupnog teritorijalnog integriteta zemlje, ili nade za skoro članstvo u NATO, koje teško da će se ostvariti.
Nema sumnje da bi ponovnu procenu aktuelne realnosti na bojnom polju neki tretirali kao popuštanje. Ali ispravnija analogija bila bi ona sa Zapadnom Nemačkom 1949. godine ili, još bolje, Južnom Korejom 1953. godine. Obe su morale da uspostave međunarodno priznate granice kako bi etablirale svoj suverenitet pred neprijateljskim susedima. Izazov za Ukrajinu i njene zapadne partnere je uspostavljanje ekvivalenta 38. paraleli Korejskog poluostrva.
Alternativa tome – u odsustvu značajnog jačanja vojne podrške Zapada Kijevu – jeste spor i mučan poraz na bojnom polju, sa dalekosežnim posledicama koje prevazilaze Ukrajinu.
Stiven Volf je profesor međunarodne bezbednosti na Univerzitetu Birmingem.
