Samozadovoljstvo evropskih elita je bolest, vrsta slepila, koja nas sprečava da shvatimo šta se stvarno događa, tvrdi Andrea Marćiljano. Predsednik Egipta Abdel Fatah el Sisi i njegov turski kolega Redžep Tajip Erdogan sastali su se prvi put u Dohi povodom ceremonije otvaranja Svetskog prvenstva u Dohi, u Kataru, a ovo je važan korak u odnosima dve države, piše italijanski politički pisac Andrea Marćiljano za sajt „Elektomagacine“.
Nakon što je Sisi postao predsednik, odnosi između Egipta i Turske doživeli su diplomatsko zahlađenje zbog zabrane organizacije Muslimanska braća.
Napetosti su se pogoršale i zbog divergentnih interesa u energetskom sektoru, pre svega u Libiji i Etiopiji. Ipak, treba podvući da su tokom prošle godine održani diplomatski i obaveštajni sastanci na visokom nivou između Kaira i Ankare. Ove vesti su prošle gotovo nezapaženo u italijanskoj štampi.
Sisi, šef egipatske države, izašao je u susret turskom predsedniku Erdoganu, i dve države su otvorile novo poglavlje u odnosima, pre svega u ekonomiji. Italijanska štampa je ovu vest ignorisala, ali ono što se dešava između Turske i Egipta zaslužuje mnogo veću pažnju, tvrdi Marćiljano.
Turska i Egipat su već duže vreme na suprotnim stranama. U Kairu dominira francuski uticaj, a Ankara je blisko povezana sa pozicijama Muslimanskog bratstva, koje je Sisi brutalno zbacio sa vlasti. Ovi odnosi su, u najmanju ruku, kompleksni i zamršeni, i teško ih je definisati.
Uprkos međunarodnim okolnostima, koji su ih učinili konfliktnim, ove dve zemlje su jedna drugoj izašle u susret. To je sasvim nova koncepcije bliskoistočne geopolitike, smatra italijanski pisac.
Dijalog između Ankare i Kaira je otvoren, a to nam jasno govori jednu stvar. Šeme u kojima do sada smo navikli da tumačimo svetsku političku stvarnost, postale su neplodne. Stvaraju se novi sistemi saveza, kojih „naša stara i umorna Evropa“ praktično nije svesna, piše Marćiljano.
To je savim nova paradigma i pravi primer onoga što se dešava na međunarodnoj sceni. Izuzetno zanimljiva i zabrinjavajuća paradigma, za evropske samozadaovoljne elite, koje su postale nesposobne da sagledaju stvarnost.
Obrasci na kojima je dugo bio zasnovan svet sada su se srušili. I ono što smo, zbog mentalne lenjosti, navikli da nazivamo Zapadom, potpuno je izgubilo važnost. Zapad je postao irelevantan, tvrdi Marćiljano.
Svet se danas ponovo pokazuje mnogo složenijim nego što to zamišljaju takozvane zapadne elite, koje nastavljaju da diktiraju svoje zakone, koji su sve više odvojeni od stvarnosti. Ostatak sveta, četiri petine sveta, najzad je slobodan od Zapada.
Samozadovoljstvo evropskih elita je zapravo bolest, vrsta slepila, koja nas sprečava da shvatimo šta se stvarno događa, dodaje Marćiljano.
U ovim novim dimenzijama spoljne politike Evropa bi i dalje mogla da igra veoma važnu ulogu. Ova uloga je, međutim, inhibirana, ili sasvim onemogućena, nesposobnošću da se vidi kako stvari zaista stoje. Mi, Evropljani, konačno moramo da se suočimo sa stvarnošću, piše italijanski pisac.
Kako uočava italijanski mislilac, Evropljani više ne vide i ne razumeju šta rade druge sile, počev od onih velikih, poput Kine ili Rusije, ili onih manjih, poput Turske i Egipta.
A to otežava, ili onemogućava Zapadu, posebno Evropi, da osmisli novu, važnu ulogu za sebe u „velikoj igri“. To je simptom beskrajne i samozadovoljne dekadencije, zaključuje Marćiljano.
