Stari svet se našao pred velikim izazovima. Prvi je svakako odlučnost američkog predsednika Donalda Trampa da rat u Ukrajini reši dogovorom sa Rusijom, a ne Evropom, a drugi je predstojeće obeležavanje 80. godišnjice od okončanja Drugog svetskog rata. U oba slučaja lideri zapadnog dela našeg kontinenta primorani su da misle na Rusiju. A sudeći prema dešavanjima u proteklih nekoliko meseci, te misli ne vode ka dobrom raspoloženju.
Bivši britanski premijer Boris Džonson otvoreno poziva na militarizaciju Evropljana. Aktuelnog šefa vlade u London Kira Starmera i francuskog predsednika Emanuela Makrona pojedini svetski mediji već nazivaju „najopasnijim političarima u današnjem svetu”. Prate ih zvaničnici Nemačke, Litvanije, Finske. Za to vreme mladi u Ukrajini otvoreno, i reklo bi se sa blagonaklonim reagovanjem vršnjaka sa Zapada, diče se nacističkim simbolima… Pojedini analitičari idu toliko daleko da sve navedeno definišu neki novi – „evrofašizam”. Evropljani su s pravom nervozni. Od nekadašnjeg stožera svetskih zbivanja tokom prve četvrtine 21. veka su se pretvorili u pukog posmatrača, bez ikakve inicijative, ali i konkretne moći. Odluka američkog predsednika Donalda Trampa da ovdašnje saveznike potpuno isključi iz razgovora sa Rusijom o budućnosti Ukrajine pokazala se izuzetno pragmatičnom. Nedavni propali susret najviših zvaničnika Zapada zakazan u Londonu, kako bi se našlo kakvo-takvo rešenje za rat na Istoku, pravo je svedočanstvo međunarodne pozicije današnje Evrope.
I na sve to nadovezuje se ovogodišnja proslava Dana pobede u Drugom svetskom ratu (9. maja), koji je za većinu zemalja današnje EU, objektivno, bio tek dan priklanjanja okolnostima koje su davne 1945. nametnuli Sovjetski Savez i SAD, razbijajući poslednje ostatke armije nacističke Nemačke. Jedina dilema bila je: da li završiti pod okriljem tadašnjeg SSSR-a ili u rukama Amerikanaca. Ali i tu dilemu dogovorno su rešili komandanti vojski dve pomenute sile.
U pokušaju da vrate ugled vekovnog moćnika nekadašnje evropske kolonijalne države su odlučile da se, barem na neko vreme, priklone zajedničkoj politici. Posebno u odnosima prema današnjoj Rusiji. Amerika je, za sada, ostavljena „po strani”, iz prostog razloga što je kapital prekomorskog saveznika ključan za opstanak i normalno svakodnevno funkcionisanje ovdašnjih ekonomija. I ne valja ga uznemiravati. Na takvu odluku bez sumnje je uticao i izvestan osećaj poniženosti kada su u pitanju globalna dešavanja, kao što rekosmo, „začinjena” pripremama za obeležavanje okončanja rata u kojem su, sem SSSR-a i Jugoslavije u Evropi, praktično, svi bili manje-više gubitnici. Ne zaboravimo da su Francuska i druge zemlje na zapadu kontinenta, osim tadašnjih nemačkih saveznika, bile potpuno okupirane, dok je Ujedinjeno Kraljevstvo jedva uspevalo da se odbrani od danonoćnih napada nemačke avijacije. Tek iskrcavanjem američkih trupa 6. juna 1944. u Normandiji stvari su počele da se menjaju.
Ali vratimo se sadašnjoj situaciji. „Evropa hoće rat, a ne razgovore”, izjavio je ovih dana Dmitrij Peskov, predstavnik za štampu Kremlja, naglasivši da se na zapadu kontinenta i dalje čvrsto drže logike koju im je nametnuo bivši američki predsednik Džozef Bajden. Otuda i uporno odbijanje predloga za okončanje ukrajinske drame, a koji nisu zasnovani na uverenjima bivšeg šefa Bele kuće da je Rusiju moguće pobediti. Iako je već jasno da takva politika vodi u propast, lideri EU teško je se odriču, strahujući da bi time izgubili i sadašnje pozicije, pre svega u svojim zemljama.
Podsetimo, u martu ove godine Evropska komisija je predložila plan naoružavanja vredan neverovatnih 840 milijardi dolara koje Evropljani niti imaju, niti mogu da obezbede iz sopstvenih rezervi. Aprilski „carinski udar” iz Vašingtona to je nabolje potvrdio i doveo privrede na Starom kontinentu u gotovo bezizlaznu poziciju. Sve učestalije najave zatvaranja nekada najuglednijih svetskih industrijskih giganata najbolje su svedočanstvo.
Mnogi se sada pitaju da li je moguće vekovne ljute protivnike Francusku i Nemačku usmeriti na zajedničko delovanje protiv Rusije. Naravno, u igri je i Velika Britanija, ali je svakome jasno da bi u Londonu išli samo do granice koja se njima isplati i ne bi mnogo vodili računa o interesima saveznika. Ostali, sa strane, bez mnogo izjašnjavanja čekaju razvoj događaja u Ukrajini.
I to potvrđuje činjenicu da će evropski mir i dalje zavisiti od onih država koje u to društvo nisu voljni tek tako da prime, a to su Rusija i SAD. Barem dok ne dođe do nevolje sa neke treće strane. A Afrika i Azija već najavljuju takvu mogućnost. Naravno, ekonomsku.
