Nepotrebno je nastala kontroverza oko upozorenja koje je izdala američka ambasada u Moskvi 7. marta ove godine. U njemu stoji da „ekstremisti imaju imanentne planove da napadnu velika okupljanja u Moskvi, uključujući koncerte”. Američki građani upozoreni su da „izbegavaju velika okupljanja”.
To je ubrzo poprimilo oblik diplomatske prepirke, a tvrdnja Amerikanaca da su podelili „informacije” sa Rusima, barem na trenutak je nagovestila nesposobnost bezbednosnih agencija u Moskvi, dok su ove uzvratile da im Amerikanci nisu preneli ništa konkretno, odnosno ništa na čemu bi mogli da zasnuju svoje delovanje.
Očigledno, Vašington je posedovao informacije – od kojih su barem neke bile dovoljno kredibilne u pogledu izvora – ali to nije bilo dovoljno Moskvi. Zanimljivo, britanska ambasada u Moskvi je takođe izdala sličan savet upozoravajući britanske građane da ne posećuju tržne centre. Američke i britanske obaveštajne agencije rade zajednički.
Oblikovanje narativa
Međutim, u neobičnom preventivnom potezu, Stejt department je u roku od dva sata nakon stravičnog napada na tržni centar u moskovskom Krokus siti holu 22. marta izdao saopštenje da Ukrajina nije odgovorna za ovaj napad. Američki saveznici iz Evrope takođe su brzo počeli papagajski da ponavljaju ovu izjavu. Kao što se moglo očekivati, Amerikanci su preuzeli preimućstvo u propagandnom ratu i to im je omogućilo da oblikuju narativ – takođe u realnom vremenu – imenujući Islamsku državu kao krivca za ovaj zastrašujući zločin.
Ipak, već narednog dana, predsednik Vladimir Putin je u obraćanju naciji otkrio da je ono što se desilo bilo „unapred planirano i organizovano masovno ubistvo mirnih, golorukih ljudi”, aludirajući da su napadači poput nacista „izveli demonstrativna smaknuća, krvavi čin zastrašivanja”.
Još važnije, Putin je otkrio da su počinioci „pokušali da pobegnu i da su se uputili prema Ukrajini gde je, prema preliminarnim informacijama, za njih otvoren prostor sa ukrajinske strane državne granice”. Ali Putin se ipak uzdržao od upiranja prstom, pošto je istraga još uvek u toku.
Odnosno, iz onoga što je Putin obelodanio, izgleda da su mentori/predvodnici počinilaca davali uputstva pucačima kako da napuste rusku teritoriju nakon izvršenog zadatka, koristeći određenu rutu za prelazak granice u Ukrajinu, gde su ih očekivali ljudi za prihvat. Ono što za sada ostaje u domenu „poznate nepoznanice” jeste zapravo lanac komandovanja. No, pođimo od početka.
SAD i džihadisti
Drugo što se navodi u opisu događaja koji je propagirao Vašington jeste da je ovo bio napad Islamske države. Uistinu, taj navod je uspešno širen preko zapadnih medija i zamišljen je da posluži kao poluinformacija čiji je cilj da ubedi naivne naivni deo međunarodne javnosti.
Međutim, počinioci se nisu ponašali kao ubice Islamske države na samoubilačkoj misiji koji teže mučeništvu, već kao begunci koji pokušavaju da umaknu sa mesta zločina. Niti su se odazivali pozivu na „džihad”. Oni su, prema izveštajima, bili etnički Tadžici koji su priznali da su se angažovali tako što su namamljeni novcem za izvršenje ovog zločina.
Prema mišljenju stručnjaka, zasnovanog na objavljenim video snimcima, njihovi pokreti unutar tržnog centra ne pokazuju veštine stečene u borbi koje se pripisuju dobro uvežbanim borcima i pokazali su slabu disciplinu u baratanju oružjem – što upućuje da su prošli minimalnu streljačku obuku. Ukupno, njihov čin se može opisati kao suštinski nemotivisano zlodelo – ukoliko se izuzme, razume se, motiv sticanja novca.
Uz to, američka vojska je nedavno „iznova opremila” borce Islamske države. Ruska Spoljnopolitička obaveštajna služba navela je u saopštenju od 13. februara da SAD regrutuju džihadističke borce da izvode terorističke napade na teritoriji Rusije i drugih članica Zajednice nezavisnih država.
U saopštenju stoji: „Šezdeset takvih terorista, sa borbenim iskustvom sa Bliskog istoka, je odabrano u januaru ove godine… Oni prolaze kroz ubrzanu obuku u američkoj bazi Al-Tanf u Siriji, gde ih obučavaju kako da koriste improvizovane eksplozivne naprave, kao i diverzantskim metodama. Poseban naglasak je na planiranju napada na jako obezbeđena postrojenja, uključujući diplomatska predstavništva… U bliskoj budućnosti, postoje planovi da se militanti angažuju u malim grupama na teritoriji Rusije ili članica Zajednice nezavisnih država”.
Spoljna obaveštajna služba takođe je naglasila da se „posebna pažnja posvećuje uključenosti stanovnika koji potiču sa ruskog Severnog Kavkaza ili iz Srednje Azije”.
Rezultati istrage FSB-a
Ono što je posebno značajno, 26. marta, Aleksandar Bortnikov, direktor Federalne službe bezbednosti (FSB) rekao je za televizijski kanal „Rosija” da je tokom dosadašnjeg ispitivanja zatočenika otkriveno da postoji politička pozadina napada. On je dodao da radikalni islamisti samostalno ne mogu da pripreme takav napad, te da su dobili pomoć sa strane.
Bortnikov je izjavio: „Glavni podaci koje smo prikupili od uhapšenih ovo potvrđuju. Stoga, nastavićemo da dalje ispitujemo ove informacije koje bi trebalo da nam pokažu da li je bilo učešća ukrajinske strane u ovim napadima. Ali, u svakom slučaju, za sada imamo dobrih razloga da kažemo da je odgovor na ovo pitanje pozitivan. Pošto su sami banditi nameravali da pobegnu u inostranstvo – oni su to hteli da učine na teritoriji Ukrajine, a prema preliminarnim operativnim informacijama, tamo su ih i očekivali.”
Bortnikov je dodao da teroristički napad nisu podržale samo ukrajinske specijalne službe, već da su i države poput Britanije i SAD takođe bile iza ovog masakra. Prema njegovim rečima, glavni pokretač incidenta još uvek nije identifikovan, i još uvek se nad Rusijom nadvija pretnja terorističkih napada.
Izjava koju je dao Bortnikov pokazuje u više navrata ponavljani usud: Rusija poseduje podatke koji upućuju na ukrajinsku uključenost, ali oni nisu dovoljni da bi poslužili kao konačni „dokaz”. Ovo je situacija sa kojom se suočavaju mnoge zemlje boreći se protiv prekograničnog terorizma, posebno kad je u pitanju terorizam koji uživa državnu podršku.
Naravno, neprijatelj na kraju nijednu količinu podataka ne bi prihvatio kao dokaz – iako u ukrajinskom slučaju često postoji snažna želja da se preuzmu zasluge za krvoprolića u Rusiji – i to izvođenjem operacija na njenoj teritoriji, poput atentata.
Što se tiče SAD i Velike Britanije, Rusija procenjuje da bez obaveštajnih podataka, satelitskog izviđanja i logističke podrške zapadnih sila – Ukrajina ne bi imala kapacitet da izvodi operacije duboko unutar ruske teritorije, ili složene napade usmerene protiv ruskih ratnih brodova u Crnomorskoj floti. Međutim, zapadne sile sve poriču kada su suočene sa takvim optužbama Rusije.
Pozadina odbrane Ukrajine
Neupitno je da će napad u Krokus siti holu (Crocus City Hall) imati duboke geopolitičke posledice i da će uticati na tok kretanja rata u Ukrajini. Ovaj incident je izazvao velike izlive simpatija prema Rusiji u svetu. Za Putina, on predstavlja veliki državnički izazov koji se svodi na pitanje kako da odlučno reaguje – u skladu sa očekivanjima ruske javnosti – na način da u potpunosti iskoreni mračne sile duboko ukorenjene u susedstvu.
To bi moglo da podrazumeva da će Moskva u potpunosti uzdrmati same temelje konstrukcije koju je Vašington gradio u Kijevu posle državnog udara iz 2014. godine. Njujork tajms je nedavno objavio da je CIA razvila niz obaveštajnih ispostava u pograničnim područjima duž čitave rusko-ukrajinske granice.
Ono što bi trebalo da je neupitno jeste da su SAD odlučne da po svaku cenu održe opsežnu infrastrukturu koju su stvorile u Ukrajini, odakle bi mogle da pokreću tajne operacije za destabilizovanje Rusije. Suština zapadne strategije jeste oslabiti Rusiju i sprečiti je da igra ulogu na svetskoj pozornici.
Ovde padaju na pamet stihovi T. S. Eliota iz drame Ubistvo u katedrali: „Kakav se mir može postići/između čekića i nakovnja?”. Naslućuje se da će rat dramatično eskalirati i samo je pitanje vremena pre nego što zapadne snage budu raspoređene na borbene dužnosti kako bi spasile preostali potencijal Ukrajine, kao prve borbene linije u ratu koji NATO preko posrednika vodi protiv Rusije. Višeslojna ruska reakcija će se odvijati u zavisnosti od ishoda istrage koja je u toku.
Prevod: Miloš Milojević/Novi Standard
