Grujo Garić bio je jedan od poslednjih četnika iz Drugog svetskog rata, jedan od nekolicine preostalih kanadskih Srba, koji su kao mladići prošli kroz pakao nacističke okupacije i građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji boreći se protiv komunista i ustaša. Umro je ove godine, 22. avgusta u 101. godini u mestu Najagara Fols, u Kanadi.
Baš zato Branko Mikašinović, jedan od vodećih slavista u Americi, nekadašnji predavač ruskog jezika i književnosti na univerzitetima u Nju Orleansu i Tulejnu, novinar „Glasa Amerike” duže od dve decenije Garića naziva Poslednjim Mohikancem, po remek-delu Džejmsa Kupera.
Iz italijanskog logora do Kanade
U knjizi „Nezaboravni susreti” (izdanje „Čigoja štampa”), u kojoj opisuje susrete s najznačajnijim ljudima iz srpske dijaspore u SAD, Mikašinović jedno poglavlje posvećuje iGariću , koji je bio i njegov tast.
Grujo Garić rodio se 1923. godine u mestu Prača kod Rogatice u Bosanskoj banovini Kraljevine Jugoslavije. Bio je jedno od sedmoro dece. Porodično prezime je izvorno bilo Dostanić, ali Grujov predak je preuzeo prezime Garić pošto je prebegao u Bosnu jer je ubio turskog velikaša u osamnaestom veku.
Život u Prači nije bio lak, ali Grujov otac je uspeo da pošalje sina u Zenicu 1941. godine da uči za majstora mehaničara. Njegovu obuku je, ipak, ubrzo prekinuo Drugi svetski rat.
Grujo i njegova tri brata su se odmah pridružili lokalnoj četničkoj grupi pod komandom njihovog rođaka Gruja Cvetanovića. Brat Vide poginuo je 1941. godine boreći se protiv ustaša, a Grujo i dva brata su se onda pridružili vojnim snagama koje je regrutovao bivši poslanik jugoslovenske skupštine Dobroslav Jevđević (1885–1962). Vojvoda Jevđević organizovao je srpske četnike u Bosni i Hercegovini; Grujo se borio u toj jedinici dok ga nisu zarobili Nemci 1943. godine.
Po završetku rata Garić je poslat u Solun da radi na istovaru brodova. Uskoro je prevezen britanskim brodom u Italiju, u logor Eboli gde je ostao do 1948. godine.
Među nekim zanimljivim događajima koje Grujo pamti iz vremena boravka u zarobljeništvu, kako piše Mikašinović, bila je i objava rođenja prestolonaslednika Aleksandra, sina kralja Petra II u egzilu u Londonu, za koju je tamo čuo 17. jula 1945. godine. Sećao se da su to bile prijatne i ohrabrujuće vesti za sve jugoslovenske ekspatride u logoru za raseljena lica.
Dolazak u Kanadu
Grujo je imigrirao u Kanadu 1948. godine, ali pre nego što je napustio logor za raseljena lica morao je da potpiše ugovor kojim se obavezuje na rad na farmi u pokrajini Alberta u trajanju od dve godine.
Zatim se, pošto su istekle dve godine, preselio u Vindzor, Ontario, gde je prvo radio u hotelu Nikole Drekića. Potom se preselio u Najagara Fols, Ontario, gde mu je prvi posao bio u hotelu Ivana Popovića, a kasnije se zaposlio u „Dženeral motorsu” u Nijagara Folsu gde je ostao do penzije.
Oženio se 1955. godine Verom Obrknežević iz Beograda iz porodice srpskih kraljevskih oficira. Grujo i Vera su imali dve ćerke, Snežanu i Julijanu.
Grujo je ostao u kontaktu s vojvodom Jevđevićem i bio mu domaćin kad je slavni komandant iz Drugog svetskog rata posećivao Kanadu, gde su emigrirali mnogi njegovi bivši saborci posle rata. U čast voljenom komandantu Grujo je obnovio porušeni spomenik koji je Jevđević podigao ocu Dimitriju Jevđeviću, pravoslavnom svešteniku u Miloševcu.
Život za kralja i otadžbinu
Prisećajući se posle mnogo godina svojih ratnih iskustava od 1941. do 1943. godine u okupiranoj Jugoslaviji, Grujo je ispričao, a novinar zapisao: „Tokom rata, tokom hladne zime u bosanskim planinama marširao sam u snegu do grudi s puškom podignutom iznad glave da se ne bi smrzla. Hodao bih i spavao u isto vreme. To me je naučilo da čovek može podneti ono što životinja ne bi mogla”.
Za Mikašinovića Grujova priča je izuzetna baš zato što nije. Njegova priča je slična pričama mnogih muškaraca njegove generacije iz nekadašnje Kraljevine Jugoslavije. Oni su bili, kao mladi ljudi, spremni da polože život za kralja i otadžbinu i mnogi jesu. Preživeli, kao Grujo, uradili su šta su mogli da očuvaju večni spomen na svoje pale drugove i komandante.
