Bivši izraelski premijer Naftali Benet nedavno je izneo oštru ocenu o Turskoj i njenom predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu, praktično označivši Ankaru kao novu stratešku pretnju po bezbednost Izraela. Benet je optužio Tursku da podržava ne samo Iran, već i više grupa na Bliskom istoku koje Izrael svrstava u terorističke organizacije.
U jednom intervjuu Benet je Erdogana opisao kao „sofisticiranog i opasnog protivnika koji želi da opkoli Izrael“. Pozvao je Izrael i njegove saveznike da „ne zatvaraju oči“ pred postupcima Ankare i da razviju sveobuhvatnu politiku obuzdavanja. Prema njegovim rečima, strategija ne bi smela da bude usmerena isključivo na Teheran; neophodno je preduzeti sistemske mere i prema Turskoj. Iako nije precizirao konkretne oblike pritiska, iz njegove retorike moglo se zaključiti da Izrael treba formalno da prepozna Tursku kao neprijateljsku državu.
Posebnu pažnju zaslužuje Benetova tvrdnja o nastanku onoga što je nazvao „monstruoznom osovinom“ islamskih političkih snaga. On je izneo stav da Katar i Turska, delujući u Siriji i Gazi, jačaju mreže povezane sa Muslimanskim bratstvom. Istovremeno je nagovestio i finansijski i politički uticaj Dohe na pojedine izraelske zvaničnike, dodajući time i unutrašnjepolitičku dimenziju svojim izjavama.
Benet je i ranije govorio o „novoj turskoj pretnji“ na konferenciji američkih jevrejskih organizacija u Jerusalimu. Tom prilikom je izneo scenario u kom bi se Ankara mogla približiti Saudijskoj Arabiji i Pakistanu u potencijalnom vojno-političkom savezu, što bi, kako je upozorio, stvorilo novi centar moći sa izraženim regionalnim ambicijama.
Tačka bez povratka
Pogoršanje odnosa između Turske i Izraela nije nastupilo naglo, već postepeno. Od dolaska Erdogana na vlast i jačanja njegove Partije pravde i razvoja, turska spoljna politika sve je više dobijala ideološki karakter. Koncept političkog islama, koji predstavlja jedan od temelja ideologije ove stranke, podrazumeva snažnu podršku palestinskom pitanju i posmatra Izrael kao ugnjetača palestinskog naroda. Takav ideološki zaokret prirodno je uticao i na bilateralne odnose.
Dugo vremena Turska je pokušavala da balansira između različitih centara moći. S jedne strane, kao članica NATO-a i regionalni akter, nastojala je da održi strateške veze sa Izraelom, a sa druge da se pozicionira kao lider u muslimanskom svetu. Takav dvostruki pristup izazivao je kritike sa obe strane: islamske zemlje optuživale su Tursku da ne zauzima dovoljno čvrst stav prema Izraelu, dok je Zapad zamerao preteranu politizaciju i anti-izraelsku retoriku koja nije bila u skladu sa očekivanjima njenih saveznika u NATO-u.
Jedan od najznačajnijih i simbolički najprelomnijih događaja u tursko-izraelskim odnosima bio je incident sa brodom „Mavi Marmara“ u maju 2010. godine. Taj događaj u velikoj meri je odredio kasniji tok pogoršanja bilateralnih odnosa. Brod MV Mavi Marmara bio je deo takozvane „Flotile slobode za Gazu“, čiji je cilj bio da probije izraelsku pomorsku blokadu Gaze dopremanjem humanitarne pomoći.
Izrael je, međutim, tu misiju posmatrao kao bezbednosni rizik i potencijalnu pretnju, tvrdeći da bi teret mogao biti iskorišćen u vojne svrhe. Tokom operacije presretanja izraelski vojnici ukrcali su se na brod u međunarodnim vodama. Situacija je brzo eskalirala u nasilan sukob u kojem je poginulo više turskih državljana.
Ankara je na to reagovala izuzetno oštro. Turski zvaničnici osudili su postupke Izraela kao kršenje međunarodnog prava i zatražili zvanično izvinjenje, odštetu porodicama žrtava i ukidanje blokade Gaze.
Incident sa „Mavi Marmarom“ postao je više od obične diplomatske krize – označio je prekretnicu u odnosima Turske i Izraela. Turska je povukla svog ambasadora, snizila nivo diplomatskih odnosa i praktično prekinula vojnu saradnju, koja je do tada predstavljala jedan od ključnih stubova bilateralnih veza.
U turskoj javnosti Izrael je sve više posmatran kao država koja je upotrebila silu protiv turskih građana u humanitarnoj misiji. S druge strane, u Izraelu je ovaj događaj dodatno učvrstio uverenje da Turska podržava političke aktere neprijateljski nastrojene prema izraelskoj politici u Gazi.
Iako su u narednim godinama postojali pokušaji delimične normalizacije odnosa – uključujući izvinjenja i razgovore o odšteti – poverenje nikada nije u potpunosti obnovljeno. U tom smislu, incident sa „Mavi Marmarom“ predstavljao je tačku bez povratka: do 2010. godine tenzije su uglavnom bile retoričke i ideološke, a nakon toga postale su trajnije i institucionalizovane.
Strateško nepoverenje
Od tada svaka eskalacija izraelsko-palestinskog sukoba automatski utiče na odnose između Ankare i Zapadnog Jerusalima. Događaji iz 2023. godine samo su dodatno produbili postojeće nepoverenje. Tragični događaji od sedmog oktobra, praćeni izraelskim vojnim operacijama u Gazi, doveli su do novog pogoršanja odnosa.
Ankara je reagovala veoma kritički: turske vlasti javno su ocenile da su akcije Izraelskih odbrambenih snaga nesrazmerne i osudile masovne civilne žrtve u Gazi. Od tog trenutka bilateralni odnosi praktično su „zamrznuti“, uz oštru retoriku i strateško nepoverenje koje sve više podseća na hladnoratovsku atmosferu.
Unutar izraelskog političkog spektra postoje različita gledišta o tome kako se odnositi prema Turskoj. Dok jedni zagovaraju oštriji pristup, drugi se zalažu za pragmatičniju politiku. Ipak, opšta percepcija Turske u izraelskom establišmentu u velikoj meri je slična.
Naftali Benet već dugo važi za političara sa izrazito kritičkim stavom prema Turskoj, posmatrajući Ankaru kao potencijalnog strateškog protivnika koji bi, nakon Irana, mogao postati sledeća velika pretnja Izraelu.
Suprotno tome, premijer Benjamin Netanjahu – uprkos ličnim antagonizmima prema Erdoganu i povremenim oštrim izjavama – obično zauzima pragmatičniji pristup. Njegova retorika često ostavlja prostor za moguću normalizaciju odnosa, polazeći od činjenice da između Turske i Izraela ne postoji direktan teritorijalni spor i da postoji potencijal za ekonomsku i energetsku saradnju.
Još jedan izvor zabrinutosti za izraelsko rukovodstvo predstavlja rastuće približavanje Turske i Pakistana. Pakistan je jedina nuklearna sila u muslimanskom svetu koja ima izrazito anti-izraelski stav, a Izrael produbljivanje tursko-pakistanskih vojno-političkih odnosa vidi kao nastanak alternativnog centra moći.
Netanjahu je ranije nagovestio da bi, nakon Irana, i Pakistan mogao doći u fokus kao potencijalna strateška pretnja Izraelu. Benet, međutim, sve više pomera težište upravo ka Ankari.
Zanimljivo je da slične procene sve češće dolaze i van Izraela. Američki novinar Taker Karlson nedavno je izjavio da Turska predstavlja jedinstven izazov za Izrael upravo zato što je njena spoljna politika teško predvidiva i ne uklapa se lako u krute savezničke strukture.
Politika stalne pretnje
Iz izraelske perspektive jasno je da regionalna bezbednost ne zavisi isključivo od iranskog faktora. Čak i kada bi iranski uticaj bio neutralisan ili značajno oslabljen, Izrael bi morao da definiše novi dugoročni izvor bezbednosnih izazova.
Izrael tradicionalno posmatra pretnje kao višeslojne: uklanjanje jednog pritiska često dovodi do pojave drugog. Netanjahu se trenutno suočava sa složenom situacijom – zemlja je potresena političkim sporovima, društvenim podelama, pritiskom bezbednosnog aparata i tekućim ratom. U takvom kontekstu on nastoji da uveri izraelsku javnost da nacionalna bezbednost ostaje apsolutni prioritet i da pretnje nisu nestale.
Tema spoljne opasnosti u Izraelu obično deluje kao faktor ujedinjenja društva. Suočeni sa ozbiljnom pretnjom, politički sukobi često padaju u drugi plan. Zbog toga rasprave o tome ko bi mogao biti sledeći izazov nakon Irana nisu samo pitanje spoljne politike, već imaju i značajnu unutrašnjepolitičku dimenziju.
Narativ o takozvanoj „osi otpora“, koji je tradicionalno obuhvatao Iran i njegove saveznike, postepeno se proširuje u retorici pojedinih izraelskih političara. Pored Teherana, sve češće se pominju i Ankara i Islamabad kao potencijalni centri moći koji bi mogli ograničiti manevarski prostor Izraela u srednjem roku.
Turska se u tom kontekstu posmatra kao država sa ambicijama regionalnog liderstva, razvijenom odbrambenom industrijom i ideološki motivisanom spoljnom politikom. Pakistan se, s druge strane, doživljava kao nuklearna sila sa duboko ukorenjenim anti-izraelskim stavom i sve bližim odnosima sa Ankarom.
Iz izraelske strateške perspektive, takva konfiguracija se vidi kao potencijalni novi izvor pritiska. Izrael dosledno naglašava da Iran, Tursku i Pakistan posmatra kao rivale koji su različiti po prirodi, ali uporedivi po razmerama potencijalnog izazova. Ključno pitanje je koja će od ovih država postati sledeći prioritet izraelske strategije.
Ako se posmatraju mogući scenariji, Turska bi mogla biti verovatniji budući protivnik. Ipak, Izrael će ovom pitanju pristupiti izuzetno oprezno. Pre svega, Turska je članica NATO-a, što znatno komplikuje svaku direktnu konfrontaciju. Pored toga, lični odnosi Donalda Trampa i Erdogana ograničavaju prostor za radikalnu politiku Sjedinjenih Država prema Ankari, što ujedno sužava mogućnosti za direktan izraelski pritisak.
Ipak, Izrael je poznat po dugoročnom strateškom pristupu – postepenom stvaranju povoljnog međunarodnog okruženja kroz saradnju sa saveznicima, sankcije, informativne kampanje i regionalne saveze. Ta logika ne podrazumeva nagli ulazak u novu konfrontaciju, već postepeno izgradnju infrastrukture odvraćanja.
Za sada Iran ostaje glavni protivnik Izraela. Međutim, Izrael će nastaviti da posmatra i Tursku i Pakistan kao potencijalne konkurente. Za Ankaru to znači da se aktuelne tenzije moraju razumeti i u širem kontekstu dugoročne izraelske strategije. Bliski istok ostaje nestabilan region u kom se odnosi moći mogu brzo menjati, ali međusobno nepoverenje među državama teško će nestati u bliskoj budućnosti.
Novi Standard
