Nova američka Nacionalna odbrambena strategija za 2026. godinu, koja je nedavno objavljena, sprovodi u delo korenitu promenu koju je uvela Trampova administracija, a formalizovala prošle godine objavljena Nacionalna bezbednosna strategija.
U skladu s tim, američka odbrana daće prioritet sopstvenoj državi, zapadnoj hemisferi i Indo-pacifičkom regionu, dok se Evropa sve više tretira kao područje od sekundarnog značaja usled slabljenja njene relativne ekonomske moći, piše Defence24.
Kažu da će „ostati angažovani u Evropi“, ali…
U strategiji se uverava da će Sjedinjene Države ostati „angažovane“ u Evropi, ali će „prilagoditi raspored svojih snaga i aktivnosti na kontinentu“. Naglasak se prebacuje sa kvantiteta na kvalitet, dajući prednost „ograničenoj, ali ključnoj“ podršci.
Od Evropljana se stoga očekuje da preuzmu „primarnu odgovornost“ za svoju konvencionalnu odbranu, dok će se SAD usredsrediti na pružanje strateške podrške kao što su razmena obaveštajnih podataka, operativno planiranje i napredne vojne sposobnosti.
Amerika insistira na trošenju 5% BDP-a na odbranu
Centralni deo ovog pristupa jeste ispunjavanje Haške obaveze NATO saveznika o izdvajanju 5% BDP-a za odbranu, što američko Ministarstvo odbrane nastoji da „podstakne i omogući“.
U tu svrhu Vašington planira da iskoristi procese unutar NATO-a, proširi transatlantsku odbrambeno-industrijsku saradnju i smanji prepreke u trgovini odbrambenom opremom kako bi ubrzao evropsko naoružavanje.
SAD: Rusija trajna, ali podnošljiva pretnja istoku NATO-a
Strategija opisuje Rusiju kao „trajnu, ali podnošljivu pretnju istočnim članicama NATO-a u doglednoj budućnosti“. Ta procena se zasniva na „ogromnim vojnim i industrijskim rezervama“ Kremlja, kao i na „nacionalnoj odlučnosti“ pokazanoj u dugotrajnom ratu protiv Ukrajine.
Uprkos tome, u dokumentu se tvrdi da „Moskva nije u poziciji da teži evropskoj hegemoniji“, jer, kako se navodi, „evropski NATO“ višestruko nadmašuje Rusiju po broju stanovnika i ekonomskoj snazi, a time i po potencijalnoj vojnoj moći.
Amerika od Evrope očekuje da vodi u podršci Kijevu
Na osnovu takvog razmišljanja, zaključuje se da je Evropa spremna da preuzme „primarnu odgovornost“ za svoju konvencionalnu odbranu. Ista logika primenjuje se i na Ukrajinu: od Evropljana se očekuje da preuzmu vođstvo u održavanju podrške Kijevu i primarnu odgovornost za okončanje rata.
Strategijom se nastoji da se održi „povoljna ravnoteža snaga“ protiv svih glavnih suparnika, uključujući Kinu, Rusiju, Iran i Severnu Koreju. Postizanje tog cilja zahteva veću podelu tereta sa saveznicima, pri čemu se od Evrope očekuje da se brine za Evropu.
„Neka saveznici preuzmu vođstvo protiv pretnji koje su za nas manje ozbiljne“
U tom smislu, strategija se vodi logikom percepcije pretnje, prema kojoj se od svakog saveznika očekuje da se usredsredi na svoj najneposredniji izazov. To načelo je formulisano na sledeći način:
„U Evropi i drugim područjima, saveznici će preuzeti vođstvo protiv pretnji koje su za nas manje ozbiljne, ali za njih veće.“
U širem smislu, Evropa se posmatra kao deo „odbrambenog perimetra oko Evroazije“, koji čine američki saveznici i partneri poput Japana, Južne Koreje i Australije.
Argument je da ta mreža objedinjuje značajne geografske i ekonomske prednosti koje bi, usklađene sa ispunjavanjem Haških obaveza o izdvajanjima za odbranu, mogle — zajedno sa Sjedinjenim Državama — da odvrate i na kraju se suprotstave koordinisanom delovanju protivnika.
Neki saveznici sigurniji u podršku SAD od drugih
Strategija kristalno jasno pokazuje da su SAD spremne da igraju samo ograničenu i uslovljenu ulogu u odbrani Evrope. To implicira da će „uzorni saveznici“ imati prioritetan pristup američkoj saradnji, čime se de fakto stvara hijerarhija unutar NATO-a, u kojoj su neki saveznici sigurniji u podršku Vašingtona od drugih.
Istovremeno, Evropi se zapravo poručuje da gleda svoja posla i da se ne meša u američke prioritete, uz poruku:
„Na kraju, bićemo jasni sa našim evropskim saveznicima da su njihovi napori i resursi najbolje usmereni na Evropu.“
Amerika želi jaku Evropu, ali ne prejaku
U logici sfera uticaja sadašnje administracije, to može značiti i da Vašington preferira Evropu koja je dovoljno jaka da obezbedi sopstveni region, ali ne toliko jaka — ili sa tolikim globalnim dometom — da počne da konkuriše američkim interesima na drugim mestima.
Nadalje, poziv strategije na dublju odbrambeno-industrijsku saradnju mogao bi biti teško pomirljiv sa evropskim težnjama ka strateškoj autonomiji i smanjenoj zavisnosti od uvoza. Ta ambicija je u suprotnosti sa američkim interesom za negovanje odnosa zavisnosti, u kojem Evropljani nastavljaju da kupuju američko oružje, donoseći Vašingtonu milijarde dolara i dodatni uticaj.
Uporno pominju „evropski NATO“ i „NATO bez SAD“
Štaviše, ponovljeno pominjanje „evropskog NATO-a“ ili „NATO-a bez SAD“ u strategiji pojačava strahove od distanciranja SAD od evropskih saveznika i samog Saveza.
To se dešava usred najdublje transatlantske krize od osnivanja NATO-a, podstaknute američkim pretnjama u vezi sa Grenlandom, koji se u tekstu pet puta pominje kao ključno područje za bezbednost domovine SAD.
Zanimljivo je da dokument izričito traži od Evrope da se brine o svojoj konvencionalnoj odbrani, pri čemu reč „konvencionalna“ implicitno isključuje nuklearno odvraćanje koje pružaju Sjedinjene Države. Barem retorički, to sugeriše da Vašington namerava da zadrži svoj nuklearni kišobran za Savez, umesto da podstiče Evropu da samostalno preuzme odgovornost i za tu komponentu.
Evropa ne treba da očekuje odlučnu američku podršku
Na kraju, dokument zanemaruje činjenicu da je Evropa, u skladu sa odredbama strategije, već preuzela gotovo punu finansijsku odgovornost za održavanje ukrajinskih ratnih napora i privrede. Uprkos tome, nije obezbedila srazmernu ulogu u mirovnim pregovorima, delom i zato što Sjedinjene Države često nisu insistirale na evropskom učešću.
Sve u svemu, ovo je još jedan signal da Evropa ne bi trebalo da očekuje odlučnu američku podršku protiv ruske pretnje. Ipak, strategija takođe sugeriše da SAD nisu voljne da u potpunosti napuste kontinent.
To Evropljanima daje prostor za manevrisanje kako bi obezbedili ograničenu, ali ključnu američku podršku u trenutku krize, istovremeno gradeći autonomiju i nezavisnost neophodne u slučaju da ta podrška izostane, navodi Defence24.
Važna poruka državama na prvoj liniji
Takva poruka je posebno važna za države na prvoj liniji, poput Poljske, koje nastoje da maksimizuju američko prisustvo i saradnju i koje bi, prema logici Vašingtona, trebalo da budu „nagrađene“ za uzorno ispunjavanje svojih obaveza.
Istovremeno, te zemlje moraju računati na nepredvidivost Vašingtona, koja je nedavno graničila sa nepouzdanošću i ne nudi garanciju da će se Sjedinjene Države dosledno držati sopstvenih deklaracija. U takvim uslovima, negovanje čvrstih odnosa sa Vašingtonom, uz istovremenu izgradnju nacionalne i evropske autonomije, postaje još važnije.
