Нова америчка Национална одбрамбена стратегија за 2026. годину, која је недавно објављена, спроводи у дело корениту промену коју је увела Трампова администрација, а формализовала прошле године објављена Национална безбедносна стратегија.
У складу с тим, америчка одбрана даће приоритет сопственој држави, западној хемисфери и Индо-пацифичком региону, док се Европа све више третира као подручје од секундарног значаја услед слабљења њене релативне економске моћи, пише Defence24.
Кажу да ће „остати ангажовани у Европи“, али…
У стратегији се уверава да ће Сједињене Државе остати „ангажоване“ у Европи, али ће „прилагодити распоред својих снага и активности на континенту“. Нагласак се пребацује са квантитета на квалитет, дајући предност „ограниченој, али кључној“ подршци.
Од Европљана се стога очекује да преузму „примарну одговорност“ за своју конвенционалну одбрану, док ће се САД усредсредити на пружање стратешке подршке као што су размена обавештајних података, оперативно планирање и напредне војне способности.
Америка инсистира на трошењу 5% БДП-а на одбрану
Централни део овог приступа јесте испуњавање Хашке обавезе НАТО савезника о издвајању 5% БДП-а за одбрану, што америчко Министарство одбране настоји да „подстакне и омогући“.
У ту сврху Вашингтон планира да искористи процесе унутар НАТО-а, прошири трансатлантску одбрамбено-индустријску сарадњу и смањи препреке у трговини одбрамбеном опремом како би убрзао европско наоружавање.
САД: Русија трајна, али подношљива претња истоку НАТО-а
Стратегија описује Русију као „трајну, али подношљиву претњу источним чланицама НАТО-а у догледној будућности“. Та процена се заснива на „огромним војним и индустријским резервама“ Кремља, као и на „националној одлучности“ показаној у дуготрајном рату против Украјине.
Упркос томе, у документу се тврди да „Москва није у позицији да тежи европској хегемонији“, јер, како се наводи, „европски НАТО“ вишеструко надмашује Русију по броју становника и економској снази, а тиме и по потенцијалној војној моћи.
Америка од Европе очекује да води у подршци Кијеву
На основу таквог размишљања, закључује се да је Европа спремна да преузме „примарну одговорност“ за своју конвенционалну одбрану. Иста логика примењује се и на Украјину: од Европљана се очекује да преузму вођство у одржавању подршке Кијеву и примарну одговорност за окончање рата.
Стратегијом се настоји да се одржи „повољна равнотежа снага“ против свих главних супарника, укључујући Кину, Русију, Иран и Северну Кореју. Постизање тог циља захтева већу поделу терета са савезницима, при чему се од Европе очекује да се брине за Европу.
„Нека савезници преузму вођство против претњи које су за нас мање озбиљне“
У том смислу, стратегија се води логиком перцепције претње, према којој се од сваког савезника очекује да се усредсреди на свој најнепосреднији изазов. То начело је формулисано на следећи начин:
„У Европи и другим подручјима, савезници ће преузети вођство против претњи које су за нас мање озбиљне, али за њих веће.“
У ширем смислу, Европа се посматра као део „одбрамбеног периметра око Евроазије“, који чине амерички савезници и партнери попут Јапана, Јужне Кореје и Аустралије.
Аргумент је да та мрежа обједињује значајне географске и економске предности које би, усклађене са испуњавањем Хашких обавеза о издвајањима за одбрану, могле — заједно са Сједињеним Државама — да одврате и на крају се супротставе координисаном деловању противника.
Неки савезници сигурнији у подршку САД од других
Стратегија кристално јасно показује да су САД спремне да играју само ограничену и условљену улогу у одбрани Европе. То имплицира да ће „узорни савезници“ имати приоритетан приступ америчкој сарадњи, чиме се де факто ствара хијерархија унутар НАТО-а, у којој су неки савезници сигурнији у подршку Вашингтона од других.
Истовремено, Европи се заправо поручује да гледа своја посла и да се не меша у америчке приоритете, уз поруку:
„На крају, бићемо јасни са нашим европским савезницима да су њихови напори и ресурси најбоље усмерени на Европу.“
Америка жели јаку Европу, али не прејаку
У логици сфера утицаја садашње администрације, то може значити и да Вашингтон преферира Европу која је довољно јака да обезбеди сопствени регион, али не толико јака — или са толиким глобалним дометом — да почне да конкурише америчким интересима на другим местима.
Надаље, позив стратегије на дубљу одбрамбено-индустријску сарадњу могао би бити тешко помирљив са европским тежњама ка стратешкој аутономији и смањеној зависности од увоза. Та амбиција је у супротности са америчким интересом за неговање односа зависности, у којем Европљани настављају да купују америчко оружје, доносећи Вашингтону милијарде долара и додатни утицај.
Упорно помињу „европски НАТО“ и „НАТО без САД“
Штавише, поновљено помињање „европског НАТО-а“ или „НАТО-а без САД“ у стратегији појачава страхове од дистанцирања САД од европских савезника и самог Савеза.
То се дешава усред најдубље трансатлантске кризе од оснивања НАТО-а, подстакнуте америчким претњама у вези са Гренландом, који се у тексту пет пута помиње као кључно подручје за безбедност домовине САД.
Занимљиво је да документ изричито тражи од Европе да се брине о својој конвенционалној одбрани, при чему реч „конвенционална“ имплицитно искључује нуклеарно одвраћање које пружају Сједињене Државе. Барем реторички, то сугерише да Вашингтон намерава да задржи свој нуклеарни кишобран за Савез, уместо да подстиче Европу да самостално преузме одговорност и за ту компоненту.
Европа не треба да очекује одлучну америчку подршку
На крају, документ занемарује чињеницу да је Европа, у складу са одредбама стратегије, већ преузела готово пуну финансијску одговорност за одржавање украјинских ратних напора и привреде. Упркос томе, није обезбедила сразмерну улогу у мировним преговорима, делом и зато што Сједињене Државе често нису инсистирале на европском учешћу.
Све у свему, ово је још један сигнал да Европа не би требало да очекује одлучну америчку подршку против руске претње. Ипак, стратегија такође сугерише да САД нису вољне да у потпуности напусте континент.
То Европљанима даје простор за маневрисање како би обезбедили ограничену, али кључну америчку подршку у тренутку кризе, истовремено градећи аутономију и независност неопходне у случају да та подршка изостане, наводи Defence24.
Важна порука државама на првој линији
Таква порука је посебно важна за државе на првој линији, попут Пољске, које настоје да максимизују америчко присуство и сарадњу и које би, према логици Вашингтона, требало да буду „награђене“ за узорно испуњавање својих обавеза.
Истовремено, те земље морају рачунати на непредвидивост Вашингтона, која је недавно граничила са непоузданошћу и не нуди гаранцију да ће се Сједињене Државе доследно држати сопствених декларација. У таквим условима, неговање чврстих односа са Вашингтоном, уз истовремену изградњу националне и европске аутономије, постаје још важније.
