Januar mesec godine 1916. Bežeći od golgote Svetskog rata, nepregledna kolona probija se planinama okovanim snegom, da bi preko Prokletija dospela do Albanije i tamo pronašla spas.
Za to vreme, grupa od 40-tak vojnika kreće se ka susednoj Makedoniji. Njihov zadatak je da dopreme volovska kola sa hrpom sanduka do drugog odredišta, grada Soluna. U tom trenutku, niko od njih ne zna šta se u sanducima nalazi.
Jedini koji to zna – čovek pod čijim vođstvom se odvija cela operacija – zauzeo je mesto na jednoj od zaprega. Pod oznakom „vojna tajna“, planirano je da se, po okončanju rata, svi sanduci vrate nazad u Beograd. U jednom trenutku, međutim, osovina na kolima pod pritiskom tereta puca. Gospodin pada na zemlju, kola se prevrću, a sanduci završavaju podno provalije pored puta.
Vidno uznemiren, gospodin napokon govori vojnicima šta se u njima krije. Ne časeći časa, svi mladići daju se u akciju spasavanja. Negostoljubiv teren pritom im nimalo ne pomaže; pa iako je „pošiljka“ naposletku bezbedno stigla u Solun, nekolicina vojnika je ovo putešestvije ipak platila životom.
A da njih nije bilo, danas bismo, sasvim izvresno, ostali bez naših najvrednijih istorijskih zapisa. Žitije Svetog Save, Dušanov Zakonik, Miroslavljevo Jevanđelje ili kruna cara Dušana; zatim, ikone i delovi ikonostasa koje je preduzimljivi gospodin spasao iz srpskih manastira; i na kraju celokupna policijska i državna arhiva – sve je ovo, zahvaljujući grupi hrabrih vojnika, preživelo ratna razaranja.
Čitav vek kasnije, jedan od drvenih sanduka nalazi se u domu istog gospodina koji ga je te 1916. otpremio u Solun. A iza kapije u Gospodar Jevremovoj 39, danas živi Đorđe Pavlović, njegov unuk. On je među retkima koji imaju privilegiju boraviti u kući čiji zidovi čuvaju deliće mozaika naše istorije, ali i priče i predanja o kojima nećemo čitati u udžbenicima.
Ne dešava se često da čitavih 7 generacija boravi na jednoj jedinoj adresi. Stoga je i dom Pavlovića ne samo riznica ličnog nasleđa jedne od nauglednijih beogradskih porodica, već i bogate istorijske arhive celog našeg naroda.
Ko je bio Kosta Pavlović?
Ukupno 136 godina prošlo je otkad je Đorđev pradeda udario temelje kuće. Kao okružni načelnik i prvi gradonačelnik Niša po oslobođenju od Turaka, Kosta Pavlović već je tada bio Beograđanin od ugleda i poštovanja. On i njegova supruga Anka želeli su se skućiti upravo u starom jezgru grada, gde su i ostale imućne porodice u to vreme kupovale svoje placeve.
Ovaj deo Beograda, inače, svoj izgled duguje upravo Kosti Pavloviću. Sredinom 19. veka, veliki deo prestonice počeo je menjati svoje ruho, i umesto krivudavih uličica orijentalnog stila, Beograd je dobio urbanističk plan po uzoru na evropske metropole.
Kao donosilac Ukaza o organizaciji grada, na uređenju terena radio je Kosta Pavlović lično. Već tokom sređivanja placa na kome su 1882. nikli temelji kuće, Kosta je počeo pronalaziti neobične predmete. Keramičke lule i jedno drevno topovsko đule i danas su izloženi u suterenu, dok na česmi u dvorištu vremenu odoleva jedna rimska šišarka iz I veka. Kosta ju je ovde postavio baš kao što bi to učinili i stari Rimljani, a nedaleko od nje, mesto je našao još jedan slučajno otkriveni artefakt.
Naime, na mestu gde se nekad nalazilo rimsko, srednjevekovno i tursko groblje, Kosta je iskopao stari muslimanski nadgrobni spomenik. Iz poštovanja prema nepoznatom Dorćolcu ugradio ga je u dvorišni zid, te je tako i dvorište postalo svojevrsnim muzejom na otvorenom.
Celu „izložbu“ upotpunjuje fontana izgrađena po ugledu na raskošne evropske domove s kraja 19. veka, a među vremešnim „stanovnicima“ bašte je i dren koji je Kosta Pavlović ovde zatekao. Međutim, prava riznica krije se u prizemlju kuće, gde su prve 3 generacije Pavlovića proživele svoje detinjstvo.
Vek i po nasleđa koje su Pavlovići decenijama čuvali
Ukoliko želite prošetati kroz istoriju „u malom“, prostorija površine od oko 110 metara kvadratnih biće vam prva odrednica. U nju je stao gotovo čitav vek i po nasleđa koje su Pavlovići decenijama čuvali. Pažnju bi vam privukle, recimo, francuske drvene lutke iz druge polovine 19. veka kojima se igrala Anka Pavlović, Đorđeva prabaka.
U jednoj drvenoj kolevci, pak, zateći ćete originalne partiture uspavanki koje je ona pevala svojoj deci. Kroz istoriju vas vode i pegle smeštene u arhivskom delu kuće: u neke se stavljao žar ili petrolej, druge su se usijavale na furunama, a tu je i tzv. „teslina pegla“, zagrevana na udar elektriciteta. A pored lula koje je iskopao Kosta stoji i bronzano posuđe koje je nekada ležalo u bunaru iza kuće. Njega je Anka imala običaj sakrivati u krpe i spuštati u bunare, a sve kako bi sačuvala pokućstvo tokom vojnih defilea kroz Beograd.
Pripovest o spašavanju nacionalnog blaga potiče od Stevana Pavlovića
I upravo tu, među većinom pokućstva, stoji i sanduk s početka priče. Pripovest o spašavanju nacionalnog blaga potiče od Stevana Pavlovića, Kostinog i Ankinog sina. Kao jedini preživeli od sedmoro dece, Stevan je, poput svog oca, nastavio čuvati ugled porodice.
Već tokom studija prava u Parizu ušao je u diplomatske vode, a po povratku u Beograd postaje sekretarom kraljevske Vlade i pomoćnikom ministra spoljnih poslova. Sačinivši komisiju koja je procenjivala šta bi sve od nacionalnog blaga trebalo spasti od rata, Stevan je te zime odlučio povesti kolonu ka Solunu.
Samo 3 godine kasnije, Stevan Pavlović se obreo na mirovnoj konferenciji u Parizu. O tome danas svedoči i crno-bela fotografija sa originalnim potpisima učesnika, a koja krasi jedan od zidova u prizemlju kuće.
A među porodičnim fotografijama, brojnim priznanjima i istorijskim dokumentima, našli su se i crteži naših istaknutih umetnika. Zapravo, u kući Pavlovića su počele nastajati naše prve umetničke organizacije.
Kako je Beograd s kraja 19. veka još uvek bio grad bez univerziteta, instituta ili kulturnih centara, ovdašnji stipendisti (koji su znanja sticali u Pešti, Beču, Minhenu i Parizu) sastajali bi se po kućama i sačinjavali svoje umetničke ili naučne grupe. Na primer, u jednoj bi kući, pod „pokroviteljsvom“ svršenih fizičara i hemičara, nastajale prve laboratorije.
U drugima su se sastajali horovi i orkestri, a Stevana Pavlovića, pak, redovno su posećivali slikari i svoje vreme provodili u ateljeu u potkrovlju kuće. Iz tih druženja je, godine 1904., ponikla i najstarija umetnička grupa na ovima prostorima – „Lada“. Među njenim istaknutim članovima bili su Milić od Mačve, Ivan Tabaković, Petar Lubarda i Vladimir Veličković, a kao doživotna počasna predsednica izabrana je Leposava-Bela Pavlović, unuka Koste Pavlovića.
Tako se porodica, sem negovanja diplomatskih odnosa sa Evropom, ponosi i činjenicom da naša prva akademska slikarka potiče baš iz ove kuće. O bogatom „Ladinom“ stvaralaštvu takođe svedoče crteži i grafike na zidovima prizemlja, a među njima su i dela Aleksandra Deroka, dugogodišnjeg Stevanovog prijatelja.
Štaviše, rukotvorine čuvenog arhitekte i akademika čuvaju se i u ostalim delovima kuće. To su, pre svega, ručno rađeni svećnjaci i lampe, ali i drvene stolice u kojima su sedeli naši najpoznatiji pisci. Jer, Pavloviće su rado posećivali i Ivo Andrić, Milan Rakić, Jovan Dučić i Miloš Crnjanski, a kad se u susednoj ulici otvorila Velika škola, pridružili su im se i ostali učeni ljudi prestonice.
A u komšiluku Pavlovića onomad je živela gotovo cela intelektualna elita. Na svega 50-tak metara bile su kuće Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića, Đure Jakšića i Stevana Mokranjca, dok su general Jovan Mišković i istoričar Ljuba Kovačević – obojica predsednici Srpske kraljevske akademije, odnosno današnjeg SANU – bili i prve Stevanove komšije.
Vreme iskušenja pod turobnim senkama rata
U periodu između 2 rata, kada su Stevan Pavlović i njegova supruga dogradili prvi sprat, u kuću počinju pristizati domaće i strane diplomate. Prvi put nakon turske vladavine, u domu Pavlovića uspostavljaju se diplomatski odnosi Srbije i inostranstva. Sastancima su tada prisustvovali najviđeniji ljudi toga vremena: od britanske vojvotkinje Marine od Kenta, do članova porodice Karađorđević.
I niko nije slutio da će svega deceniju nakon toga porodični dom sustići nevesela sudbina. Naime, posledice nemačke okupacije, poput velikog broja Srba, nisu zaobišle ni stanare ove kuće. Stevan Pavlović je već s početka rata odveden u logor na Banjici. Njegov stariji sin Kosta odlučuje emigrirati u Englesku, a mlađeg sina Dobroslava hapsi Specijalna policija. Nemci su nakon toga i kuću uzeli pod svoje, i raskošnu vilu pretvorili u vojnu kantinu i javni toalet.
Iako su svi Pavlovići (ponovo) preživeli golgote rata, nakon 1945. godine sačekale su ih nove muke. Država je sada imala potpuno drugačiji odnos prema uglednim građanima i imovini stečenoj pre rata, te su Pavlovići imali voditi nimalo laku bitku za očuvanje kuće u svom vlasništvu.
Da stvar bude gora, nju su tada naselili novi i nepoznati, ali zaštićeni stanari – i to čak njih stotinu i dvoje. U sačuvanim Kostinim dnevnicima i danas se nalaze njihova imena; no, prema rečima unuka Đorđa, „mnogi od njih su bili čestiti ljudi koji su tu željom države ,uvaljeni’ i koji su imali svest da se nalaze u tuđoj imovini“.
Istorija jednog naroda u porodičnom mikrokosmosu
I dok su se Pavlovići borili za povraćaj imovine, isto to su činili i „zaštićeni“ stanari – pokušavali su legalno doći do konačnih domova. Sa nekima od njih je porodica i danas u dobrim odnosima, a uspela je, na sreću, i kuću sačuvati u svom vlasništvu.
Čak je i umetnička grupa „Lada“ nastavila sa redovnim sastancima u ateljeu Ljubice-Bobe Pavlović. Članovi porodice, shodno nekadašnjoj tradiciji, ostali su u kontaktu i sa Tomislavom i Lindom Karađorđević. Nekoliko decenija kasnije (tačnije, 1971), dom Pavlovića proglašen je za zaštićeni spomenik kulture, a njegov najstariji deo, suteren, naknadno je pretvoren u Kulturni centar. U njemu se danas nalazi stalna izlobžena postavka neprocenjive kolekcije ne samo umetničkih, već i predmeta koji su davnih dana bili u „redovnoj“, svakodnevnoj upotrebi. A nakon što je kuća 1996. godine obijena, iz nje su ukradena neka od najznačajnijih dela naših likovnih stvaralaca.
Do dana današnjeg, niko od Pavlovića nije saznao gde se ona nalaze. Strahujući za ostale umetnine, Leposava-Bela Pavlović odlučila ih je 1999. godine pokloniti Narodnom muzeju, Matici Srpskoj i Spomen-zbirci Pavla Beljanskog. A u želji da današnjim generacijama predstave naše bogato istorijsko nasleđe, porodica u svom Kulturnom centru redovno organizuje predstave, koncerte, literarne promocije i izložbe.
I dok sedma generacija Pavlovića korača Beogradom, iza zidova njihovog doma i dalje živi istorija jedne zemlje. Tome najbolje svedoče i reči Đorđa Pavlovića, koji nastavlja porodičnu misiju čuvanja šarolikog mozaika prošlosti:
„Namera je da na jedan neobičan i savremen način kroz reč, pokret, muziku, zvuk i boju prenesemo poruku da naša istorija nije samo kompromitovana, ružna, prljava i zla nego da postoje lepi kulturni tragovi kojima treba da se ponosimo.“
