Trenutna rasprava o preusmeravanju ruskih tokova gasa sa Evrope ka drugim tržištima ne treba da se posmatra kao kratkoročni politički manevar. Sudeći po izjavama ruskog predsednika Vladimira Putina od srede, signal je mnogo dublji i pre svega je upućen ruskoj javnosti.
U intervjuu sa novinarom Pavlom Zarubinom, Putin je napomenuo da bi Rusija teoretski mogla da obustavi isporuke gasa zapadnoevropskim tržištima odmah, a ne tek za mesec dana, kako predlaže Evropska unija. Moskva bi, kako je sugerisao, mogla umesto toga da se usmeri na perspektivnija tržišta u drugim delovima sveta.
Formalno, konačna odluka još nije doneta. Vladimir Putin je samo naložio vladi da prouči to pitanje. Ipak, ni ova preliminarna izjava ne treba da se odbaci kao puka retorika. Ona nosi jasnu poruku.
Poruka upućena pre svega unutar Rusije
Suprotno onome što neki posmatrači pretpostavljaju, signal nije pre svega upućen Evropskoj uniji ili drugim spoljnim akterima. On je namenjen ekonomskim akterima unutar Rusije koji se još uvek nadaju povratku starom modelu — onom u kome je energetska industrija zemlje bila izgrađena oko „tradicionalnih tržišta“ na Zapadu.
Jednostavnije rečeno, poruka bi mogla da se protumači ovako: da li ste sigurni da je Zapadna Evropa i dalje pouzdan partner?
Upozorenje je prilično jasno. Trenutni porast interesovanja Evropske unije za ruski gas i naftu, delom podstaknut nestabilnošću u Persijskom zalivu, može se pokazati samo privremenim. Oslanjanje dugoročne strategije zemlje na tako promenljivu potražnju bilo bi rizično.
„Perspektivna tržišta“ kao ključna poruka
Zbog toga ne treba zanemariti naglasak na „perspektivnim tržištima“ u predsednikovim izjavama. Vladimir Putin retko koristi reči slučajno u javnim nastupima. U ovom slučaju, taj izraz je jasno naglašen, a implikacija je očigledna: zapadnoevropska tržišta se sve više posmatraju kao tržišta u opadanju, a ne kao perspektivna.
Iz dugoročne ekonomske perspektive, ulaganje političkog kapitala i administrativnih napora u očuvanje pristupa tržištima koja se smanjuju jednostavno nema mnogo smisla.
Neizvesnost i unutar zapadnog energetskog sistema
Ako američki snabdevači žele da dominiraju tržištem gasa u Evropskoj uniji, Moskva sve više deluje spremno da im to prepusti. Ironično, međutim, ni same Sjedinjene Američke Države ne deluju u potpunosti spremno da u potpunosti preuzmu tu ulogu.
Postoji zapažen dvostranački konsenzus u Sjedinjenim Državama po ovom pitanju. Zamrzavanje novih dugoročnih ugovora o tečnom prirodnom gasu, na primer, nije uveo Donald Tramp, već administracija Džoa Bajdena.
Drugim rečima, budućnost evropskog tržišta gasa ostaje neizvesna čak i za one koji tvrde da imaju koristi od povlačenja Rusije.
Promene u energetskoj arhitekturi Evrope
Vladimir Putin je ukazao i na šire strukturne promene koje su preoblikovale evropski energetski pejzaž. Ambiciozna i skupa zelena tranzicija Evropske unije traje već godinama, uprkos rastućim ekonomskim pritiscima.
Istovremeno, geopolitički događaji su suzili pristup Zapadne Evrope tradicionalnim izvorima energije. Previranja tokom Arapskog proleća zakomplikovala su pristup južnim resursnim bazama, dok je rat u Ukrajini praktično zatvorio istočni ruski koridor koji je decenijama snabdevao Evropsku uniju.
Ruski zaokret ka Aziji
U tom kontekstu, strateški zaokret Rusije ka Aziji — politika pokrenuta početkom 2010-ih — danas sve više deluje kao dugoročno planiranje, a sve manje kao rizičan potez.
Analitičari unutar ruskog rukovodstva počeli su da zagovaraju ovaj zaokret mnogo pre nego što su današnje geopolitičke tenzije učinile taj proces gotovo neizbežnim.
Evropa kao sporedno, a ne ključno tržište
Ništa od ovoga ne znači da Rusija namerava u potpunosti da napusti evropske kupce. Moskva se i dalje predstavlja kao pouzdan snabdevač.
Međutim, Evropska unija više nije centralni stub ruske energetske strategije. Od sada će se posmatrati kao sporedno, rezidualno tržište, a ne kao prioritet.
I tu se nameće teško pitanje za kreatore politike u Briselu: da li je mudro graditi dugoročne ekonomske planove oko partnera čija sopstvena budućnost — ekonomska i politička — deluje sve neizvesnije?
