Da su u laži „kratke noge“ pokazuje ova priča o čoveku koji se molitvama svetog Vasilija izlečio od teških bolesti, izašao iz bolnice, ali odmah zaboravio ko ga je iščupao iz kandži smrti, pa je svima govorio da je preživeo zato što je bio jak i imao veliku volju za životom. Nekoliko meseci nakon toga ponovo se obreo u bolnici. Tek tada se prisetio da je Bog glavna uzdanica i pomoćnik u najtežim situacijama, pa je ćerka donela u bolnicu osvećeno ulje kojim se više puta dnevno pomazivao. I opet ga je Bog pomilovao novim izlaskom iz bolnice… Svaki novi dan je prilika za svakoga od nas da se iskreno pokajemo, zatražimo oproštaj od naših bližnjih, oprostimo…
Ko je verovao, pre sedam godina, da se život Zdravku I. može još malo produžiti? On je petnaest godina pre tog događaja preživeo težak infarkt, a potom dobio i dijabetes. Svemu tome nije bio kraj, pošto mu je ustanovljena i pojava kamena u žuči, a takođe i slabost rada bubrega. Kap koja je toga dana prelila punu čašu bio je čir na želucu koji je pukao i prokrvario i Zdravku je život visio o koncu.
Prognoza dežurnih lekara u beogradskom Urgentnom centru te večeri bila je da ima 1% šansi da preživi. Sutradan, lekari-profesori su, zbog kompleksnosti pacijentovog zdravstvenog stanja, isključivali operaciju kao mogućnost da se razreši dati problem. Bolesnika su smestili na odeljenje intenzivne nege, u tzv. „šok sobu“.
Da se naslućivao kraj zemnoga Zdravkovog života moglo se videti i iz činjenice da mu je supruga, zajedno sa sinom i ćerkom, već sutradan, bila našla i grobnicu u koju će biti sahranjen. Jedino je zet, pomalo tešeći ih, a s druge strane shvatajući da bez Božije volje i dopuštenja nema smrti, govorio da je Zdravko još živ i da ne treba da ga oplakuju i živog sahranjuju.
Ćerka Jelena, koja je pre udaje provela više meseci radeći u manastiru Ostrog, ipak se uzdala u Božiju milost, pa je ostavila svome ocu jednu malu plastificiranu ikonicu Sv. Vasilija Ostroškog sa delićem njegove odežde. I gle čuda! Molitve članova porodice upućene Svevišnjem Bogu dadoše roda.
Na sam dan praznovanja Sv. Vasilija, Zdravku se zdravstveno stanje iznenada poboljšalo, krvarenje u želucu je nekim čudom prestalo. Odmah je toga dana prebačen iz „šok sobe“ u bolesničku sobu. Nedugo zatim oporavio se, i nažalost zaboravio ko ga je iščupao iz kandži smrti, pa je pričao svima kako je preživeo zato što je bio jak i imao veliku volju za životom. Ali, da su u laži „kratke noge“ pokazalo se već nakon nekoliko meseci kada se ponovo razboleo i obreo u bolnici. Ipak se prisetio da je Bog glavna uzdanica i pomoćnik u najtežim situacijama i molio je ćerku da mu donese u bolnicu osvećeno ulje kojim se više puta dnevno pomazivao. I opet ga je Bog pomilovao novim izlaskom iz bolnice.
A posle svega pitamo se: zašto Bog nekim ljudima produžuje život? To možemo samo da nagađamo. Jedan mogući razlog je, svakako, da se umirućem pruža još jedna prilika da sagleda svoje životne grehe i stranputice kako bi zavapivši pritekao našem milosrdnom Gospodu te suzama pokajanja očistio svoga unutrašnjeg palog čoveka. Setimo se samo reči Jovana Krstitelja koje su upućene svecelom rodu ljudskom: „Rodite, dakle, rod dostojan pokajanja“ (Mt 3, 9). Još jedan razlog mogu biti potrebe njegovih bližnjih koji svojim molitvama uznetim Bogu umoljavaju anđela smrti da još ne dolazi. U troparu Sv. Vasiliju Ostroškom se kaže: „Od mladosti svoje celog sebe si dao Gospodu…“
Konačno, svaki novi dan je prilika za svakoga od nas da se iskreno pokajemo, zatražimo oproštaj od naših bližnjih, oprostimo svima koji su se ogrešili o nas, i učešćem u svetotajinskom životu naše Crkve podarimo svoje srce našem milome Bogu i obezbedimo sebi večni život u budućem Carstvu Božijem.
