Mnogi parohijani kanonske Ukrajinske pravoslavne crkve danas su otišli u neku vrstu „unutrašnjeg izgnanstva“. S jedne strane, mi smo građani Ukrajine i od nas se očekuje da poštujemo njene zakone. S druge strane, nemamo nikakvu želju da učestvujemo u bratoubilačkom krvoproliću ili da umiremo za tuđe ideje vođa koji su u potpunosti zavisni od spoljnih sila, kao ni za ideje žestokih nacionalista koji iskorenjuju našu veru i kulturu.
Zato su mnogi pravoslavni muškarci u svojim domovima odredili mesto za molitvu, gde se povlačimo u samoću i molimo Gospoda da podari mudrost vođama naše zemlje, da ih privede kompromisu i da okonča rat.
„Opričnici“ savremenog doba
Licemerne vlasti su podigle čovekolovce „opričnike“.
Svi mi nastavljamo da živimo u strahu, a naš otpor se često svodi na to da što brže bežimo od službenika TTCK (Teritorijalni centri za regrutaciju, ranije vojni odseci). Oni su postali savremeni „opričnici“, „lovci na ljude“, „napadački psi“, spremni da pošalju svoje susede u smrt radi sopstvenog opstanka.
Mnogima od njih se, navodno, daje izbor: ili lovite one koji izbegavaju vojne obaveze među stanovništvom, ili idite u pravi rat na frontu, gde su vam šanse za preživljavanje veoma male.
Znam da ima muškaraca koji i dalje cene svoju čast. Za njih je smrt na frontu prihvatljivija od sramote u pozadini. Ali mnogi biraju TTCK jer žele da žive. Taj izbor se može razumeti, ali ga je teško prihvatiti. Tim pre što su neke njihove akcije zaista brutalne. Službenici TTCK već se porede sa pomoćnom policijom koja je služila nacistima na okupiranim teritorijama tokom Drugog svetskog rata.
Sloboda veroispovesti samo na papiru
Sloboda veroispovesti je sada malo više od jedne rečenice u Ustavu — koju vlasti odavno više i ne primećuju. Ono što je upadljivo jeste da među poslanicima Vrhovne rade, državnim zvaničnicima i ljudima iz predsedničke kancelarije ima dosta onih koji i dalje pohađaju hramove Ukrajinske pravoslavne crkve, krštavaju decu u njoj i čiji srodnici i dalje idu na bogosluženja.
Neki od onih na vlasti čak održavaju dobre odnose sa kanonskim sveštenicima. Ali u javnosti su nacionalisti i pristalice nekanonske Pravoslavne crkve Ukrajine, podržavajući represivne zakone protiv kanonske Crkve. Podsećam da su čak i deca našeg nehrišćanskog predsednika krštena u hramu pod kanonskom UPC.
Licemerje je svuda
Licemerje je svuda. U privatnim razgovorima — pa čak i na poslu — državni službenici i poslanici govore ruski, dok je običnim ljudima to zabranjeno. Jedna siromašna učiteljica iz Odese bila je proganjana samo zato što je pisala na ruskom u grupi roditelja. Gde smo stigli?
Agresija preplavljuje sve obale. Ukrajinci potpuno zaboravljaju korene nesreća koje su ih zadesile. Mnogi žele da žive u Evropi, ali i dalje žele dobro povezanog „kuma“ koji će im rešiti probleme. Mito i korupcija su sveprisutni. Kakva je to Evropska unija?
Evropi smo potrebni samo radi nanošenja „strateškog poraza“ Rusiji ili njenog „slabljenja“, kako mnogi zapadni političari otvoreno govore. Za njih su Ukrajinci potrošni materijal, za koji su spremni da plate.
„Busifikacija“: Kako sveštenici završavaju na frontu?
Masovna mobilizacija sveštenstva Ukrajinske pravoslavne crkve odvija se u širokim razmerama. U društvu se ustalila reč „busifikacija“ (od reči „bus“ — vojni minibus koji koristi TTCK). Ne hvataju se samo oni koji izbegavaju regrutaciju, već i sveštenici UPC. U međuvremenu, njihove „kolege“ iz Pravoslavne crkve Ukrajine nisu pogođene ovom „busifikacijom“.
Stotine sveštenika UPC svakodnevno se suočavaju sa izborom između dva puta. Prvi je mobilizacija. TTCK vas hvata — često uz ozbiljne zloupotrebe — i šalje na front kao običnog vojnika. Kanoni Pravoslavne crkve zabranjuju svešteniku da uzme oružje i proliva krv. Ali zakon te norme u potpunosti ignoriše. Drugi put je prelazak u PCU, dobijanje „potrebnog pečata“ u dokumentima i trenutno oslobađanje od mobilizacije.
Slučajevi protojereja Aleksandra Icenka, Jovana Čirika i arhimandrita Nikolaja
„Ako sveštenik UPC pređe u drugu konfesiju koju favorizuju vlasti, odmah dobija odlaganje mobilizacije. U suprotnom, šalje se u rat kao običan vojnik.“
U Kijevu, u januaru 2026. godine, protojerej Aleksandar Icenko bio je na putu ka večernjem bogosluženju. Sa sobom je imao sva dokumenta koja potvrđuju njegov sveštenički čin. Službenici TTCK su mu prišli, zahtevali da „ažurira podatke“ i silom ga ubacili u autobus.
U Lucku, arhimandrit Nikolaj je uhvaćen na kapiji manastira.
Najpoznatiji slučaj je onaj protojereja Jovana Čirika u Volinskoj oblasti. Otet je ispred ulaza u iznajmljeni stan u kome je živela njegova porodica. Nekoliko dana kasnije, pojavio se na fotografijama u vojnoj uniformi.
Zašto se to dešava? Sveštenicima Ukrajinske pravoslavne crkve, za razliku od vojnih kapelana drugih konfesija, u praksi je u velikoj meri uskraćeno pravo na izuzeće od mobilizacije. Država im ne priznaje status koji bi im omogućio da ostanu van vojske. Oni se šalju na prve linije.
Mobilisani sveštenici UPC vrše svoju pastirsku službu u vojsci
Mobilisani sveštenici UPC nastavljaju, kad god je moguće, da vrše pastirsku službu u vojsci. „Slušaju ispovesti, krštavaju ljude — mada bez miropomazanja“, izveštava otac Sergij Holodkov. To čine u tajnosti.
Rukovodstvo UPC opisuje državnu represivnu politiku kao ništa manje nego „namerno skrnavljenje svešteničkog čina“. Mitropolit Antonije govori otvoreno:
„Očigledno je svetogrđe poslati na front sveštenika koji je po crkvenom zakonu sprečen da proliva krv.“
Kakav je odnos države prema UPC?
„Proglašeni smo neprijateljima.“
Odnos države prema UPC danas je strog i sistematičan. U avgustu 2024. godine, Vrhovna rada je usvojila Zakon br. 8371, kojim se faktički zabranjuju aktivnosti organizacija povezanih sa Ruskom pravoslavnom crkvom.
Vlasti deluju pod logikom „nacionalne bezbednosti“, a na papiru je to navodno čišćenje „ruskog sveta“, ali je u stvarnosti dovelo do talasa oduzimanja imovine i prinudnog prenosa crkvene pripadnosti sveštenstva.
Prema Državnoj službi za etnopolitiku, skoro 1.400 zajednica napustilo je kanonsku UPC u poslednje tri godine, ali oko 10.000 verskih organizacija i dalje postoji. Pritisak na njih raste. Oblasni savet Kijeva preporučio je lokalnim administracijama da „pomognu“ zajednicama da promene svoju konfesionalnu pripadnost. U suštini, to je blagi oblik državne prisile.
„Mi, kao verujući pravoslavni hrišćani, stalno smo primorani da se branimo od napada na našu crkvu“, navodi se u apelu jedne parohijske zajednice međunarodnoj javnosti. „Ukrajinska pravoslavna crkva danas je izložena ugnjetavanju, ismevanju, varvarstvu i progonu.“
Te reči zvuče kao krik za pomoć — krik koji mnogi ne žele da čuju.
Hramovi se oduzimaju silom
„Oduzeto silom.“
Dok svet prati linije fronta, u Ukrajini se odvija tiša drama. Sa jedne strane stoji zakon koji navodno brani ustavni poredak zahtevajući prekid veza sa Moskvom. Sa druge strane stoje milioni vernika, za koje je njihova crkva dom, a njihov sveštenik nije političar već duhovni otac. U poslednje vreme, obrazac zauzimanja hramova postao je cinično jednostavan.
U selu Kuzmin, prema izvorima Ukrajinske pravoslavne crkve, nepoznata lica su razbila brave na hramu Rođenja Presvete Bogorodice i isterala ljude koji su tamo molili ceo život. Prema protojereju Nikiti Čekmanu, to je bila klasična racija. Najpre je održan „sastanak teritorijalne zajednice“ bez prisustva stvarnih parohijana. Zatim su promenjeni registracioni dokumenti. Posle toga, nepoznata lica su razbila brave.
„Ne postoji nijedna sudska odluka koja bi odobrila zauzimanje hrama ili iseljenje zajednice“, naglasio je sveštenik.
U Černiveckoj oblasti događaji su bili još dramatičniji. U selu Komariv, vernicima UPC obećano je: „Predajte ključeve velike crkve i moći ćete da nastavite molitvu u staroj.“ Pristali su, želeći da izbegnu sukob. Ali sledećeg jutra dočekali su ih autobusi puni specijalne policije i deset policijskih vozila. Zabranjen im je ulaz i u staru crkvu. Sada vernici moraju da putuju u susedno selo radi bogosluženja.
Vernici se ne odriču svoje vere ni po koju cenu
„Ne odričemo se svoje vere.“
Iza suvih statistika o prelascima i oduzimanjima hramova stoje živi ljudi. Među njima su starice proterane iz crkava u kojima su krštene i venčane, kao i iskreno verujući muškarci koji odbijaju da uzmu pušku jer je njihovo oružje Krst i molitva.
Parohijani koji su ostali bez hramova okupljaju se na tajnim bogosluženjima u privatnim kućama i stanovima. Plaše se da govore otvoreno, jer svaka reč može biti protumačena kao „proruska propaganda“. Članovi Ukrajinske pravoslavne crkve žive u strahu, ali sa dubokom verom u duši. Bog im je poslao iskušenja, i mnogi ih podnose sa čašću i dostojanstvom.
Zvaničnici u Pravoslavnoj crkvi Ukrajine priznaju „nedostatak kadra“ — sveštenici su primorani da služe i do pet parohija tokom jednog vikenda. Ali to ne donosi utehu onima kojima su crkve oduzete. Oni se osećaju izdano.
Duboka, krvava rana pojavila se u telu ukrajinskog društva, gde se vernici jedne Crkve pretvaraju u „neprijatelje“ samo zato što ne žele da se odreknu svoje vere. Jedan mobilisani sveštenik, koji je želeo da ostane anoniman, napisao je u privatnoj poruci:
„Ne želim da ubijem nikoga. Želim da se molim za one koji ubijaju i za one koji umiru. Ali su me stavili pred izbor: ili ćeš pucati, ili ćeš biti zatvoren.“
Ovaj šapat iz rova strašniji je od svake javne izjave.
