Na današnji dan, 29. januara 1934. godine, rođen je Branko Miljković, jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka, esejista i prevodilac.
Svoje prve korake, načinio je u svom rodnom gradu Nišu, gde je završio prva tri razreda osnovne škole. Zatim se njegova porodica seli u Gadžin Han, gde je Branko završio četvrti razred osnovne škole.
Nakon osnovne škole, upisuje železničku školu u Nišu, međutim, jedan Brankov komšija je prepoznao njegov talenat i savetovao ga da odustane od poziva železničara.
Stoga Branko upisuje prvu nišku gimnaziju „Stevan Sremac“ i pristupa Društvu književnika i književnih prevodilaca Niša. Njegov autorski put kreće već sa trinaest godina, dok je svoju prvu pesmu objavio nešto kasnije, sa osamnaest godina, i to u beogradskom listu „Zapisi“.
Kasnije je svoja dela krenuo da objavljuje u „Glasu omladine“, „Službenom glasniku“, „Našem putu“ i „Gledištima“.
Nakon srednje škole odlazi u Beograd i upisuje studije filosofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tu je konačno odredio svoj pesnički pravac i pod uticajem profesora Dragana Jeremića potpada pod uticaj neosimbolizma.
Objavljene zbirke i nagrade
Za života je objavio pet knjiga pesama: „Uzalud je budim“ (Mlado pokolenje, Beograd, 1957), „Smrću protiv smrti“ (zbirka patriotskih pesama u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem, Mlado pokolenje, Beograd, 1959), „Poreklo nade“ (Lykos, Zagreb, 1960), „Vatra i ništa“ (Prosveta, Beograd, 1960). Za zbirku pesama „Vatra i ništa“ dobio je 1960. god. prestižnu Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost.
U izdanju „Zadužbine Ras“ izašla je njegova poslednja knjiga „Krv koja svetli (1961), bibliofilsko izdanje odabranih pesama patriotske poezije.
Poetika i stvaralački izraz princa poezije
Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza. U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju.
Ciklus „Sedam mrtvih pesnika“
Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci „Uzalud je budim“ je drugi po redu ciklus „Sedam mrtvih pesnika.“ Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama.
Ipak, Branko je najviše ostao upamćen po upravo pomenutoj pesmi „Uzalud je budim“ koju je posvetio svojoj prvoj ljubavi, komšinici Ruži iz Niša koja je tragično nastaradala.
Zaostavština velikog srpskog pisca
Posle tragične smrti Branka Miljkovića u Zagrebu 1961. godine, celokupna pesnikova posmrtna ostavina nalazila se u njegovoj roditeljskoj kući u Beogradu, na Voždovcu, u ul. Đorđa Kratovca 52.
Skromna porodična kuća, koju su pesnikovi roditelji kupili i kasnije se doselili iz Niša u Beograd 1954. godine, dozidana je sa još jednom prostorijom (radnom sobom) u kojoj je živeo i stvarao veliki pesnik, u ambijentu „pesničke laboratorije“ i bogate lične biblioteke.
Pesnikova kuća bila je i duhovno stecište čitave jedne generacije pesnika i pisaca u usponu, pedesetih i šezdesetih godina 20. veka.
