Ovaj dokument ima veliku istorijsku vrednost i biće nezaobilazna građa za sve one istoričare koji će se ubuduće objektivno baviti proučavanjem Drugog svetskog rata i bratoubilaštva u Crnoj Gori. I u izveštaju sveštenika Miloša Perovića, privremenog paroha šobaićkog, koji je u besedi mitropolita Joanikija na četrdesetodnevnom parastosu stradalim nacionalistima, koji je održan u Cetinjskom manastiru, vidi se da su komunisti za ovaj napad na nacionalni štab u manastiru Ostrogu bili obilato pomognuti od strane Italijana. Mitropolit Joanikije je na to ukazao sledećim rečima: „Udruženi sa ološem iz raznih krajeva i sa italijanskim vojnicima, koji su ih bogato snabdeli najnovijim oružjem i municijom, oni su došli pod Ostrog 12. oktobra o. g. da potraže one koji su se protiv njih borili“.
Sveštenik Miloš Perović na saradnju Italijana i partizana ukazuje rečima da su Italijani bili komunistička avangarda. Očigledno je i jasno kako je i na koji način izvršen ovaj napad u kome su pale glave najboljih sinova Crne Gore i Brda i to: đenerala Blaža Đukanovića, pukovnika Baja Stanišića, Janka Pajovića, Đorđija Becića, Radoja Petkovića, Voja Vujovića, Dušana Strugara, Jovana Strugara, Ljuba Radovića, Luke Radulovića, Branislava Perovića, Mila Vujovića, Vida Petkovića, Milutina Rajkovića, Ilije Popovića, Vlada Pavićevića, Jova Toškovića, Vlada Damjanovića, Milenka Stanišića, Vojina Stanišića, Bora Stanišića, Petra Šolaja, Blaža Vojvodića, Svetozara Grandova, Boška Bojovića i Đura Bojovića. Pored mnogih drugih dokaza i ovo je dokaz o velikim revolucionarima koji su bili voljni da se udruže i sa crnim đavolom u borbi protiv Boga, Svete Crkve, Svetoga Vasilija i srpskih junaka.
Jedini preživeli, neki Blagoje iz Vasojevića, kad su ih poveli na streljanje, imao sreće, ne pogodi ga metak, on padne dole, pravio se mrtav i kad su mu odelo i cokule skidali, bacili ga u jamu, on iskoristi priliku kad su partizani bili neoprezni, digne se iz „mrtvih“, baci se u beg, pucali svi za njim, opet ga metak ne pogodi…Skrivao se u šumi tri dana, onda dođe u naš štab. Od njega sam čuo kako je bilo. Situacija beznadežna. Uzalud su zvonila ostroška zvona, pomoć tražeći. Niko da krene opkoljenim četnicima.
Partizani ponude Baju Stanišiću, ne da se preda, nego da pređe na njihovu stranu, daće mu sektor da komanduje, samo da prizna njihov vrhovni štab. Bajo odbija.
Onda obećaju četnicima da će ih pustiti kućama, samo da se predaju, da se ne proliva bratska krv. Izađu, mirno predaju oružje, partizani ih povedu u Donji Ostrog. Saslušaju ih mirno, daju im večeru…A onda u gluvo doba noći, sve ih povežu, izvedu – kao moraju da beže, dolaze nemci – i postreljaju ih.
Đeneral Đukanović predao se, nije želeo da svetinja ostroška strada u borbi u kojoj četnici nisu imali nikakve šanse. Sa njim se preda i Dražin izaslanik, dr. Tošković nad čijim lešom su se partizani najviše cerili.
„Dođite da vidite Dražinog ministra!“
A Baja Stanišića metak pogodi dok je pucao, pogibe na prozoru manastira. Tri njegova rođaka ne hćeše im živi u ruke, izvrše samoubistvo…
Svedočenje Blagoja Jovovića
