Obroncima Prokletija i Paštrika prolazi granica između Srbije i Albanije ili još preciznije između Metohije i Albanije. Srbi su na padinama Prokletija počeli relativno rano da nestaju usled šćipentarskog talasa koji je u više navrata plavio Metohiju (govorimo o periodu turske vladavine). U okviru toga, Šćipentari su često pljačkali stada ovaca po obroncima Prokletija što je presudno doprinelo da naš živalj nestane na tom prostoru (bilo je Srba kasnije na tom prostoru koji su doseljeni između dva rata. Mahom su bili sa prostora Crne Gore).
U bliskoj prošlosti, ti prostori će postati poznati zbog oružane agresije iz Albanije i to najpre udarom na karaulu Košare, a potom i na karaulu Gorožup. Karaula Košare, koja je napadnuta na današnji dan, je upravo napadnuta iz pravca Tropoje. Tropoja je devedesetih godina bila poznata po tome što se život tamo odvijao van pravnih okvira šćipentarske države (usled finansijskog kraha zemlje 1996. godine što je zemlju odvelo u opštu anarhiju pa čak i u kratkotrajni građanski rat). Takođe, za Tropoju se vezuje da je tamo bio centar za diverzantsku obuku koju su prošli pripadnici terorističke UČK.
Tropoja je zapravo drevno srpsko Trebopolje. Reč je o prvom od deset sela koje se spominje u Dečanskoj hrisovulji 1330. godine. U njemu su bila četvorica sveštenika:pop Rajko, pop Priboje, pop Dobrosav i pop Milovan Peničić. Trebopolje je bilo centar drevne srpske oblasti Altin. Altin je bio zabačen kraj, ali su se naši preci u tom kraju bavili rudarstvom i svilarstvom, a budući da je Altin bio u vlasništvu Dečana, radili su niz drugih poslova koji su bili u vezi obaveza koje su imali prema manastiru. U Altinu se kao mladić podvizao Svetar Petar Koriški, ali je odatle pobegao jer nije mogao da bude u osami. Ljudi su mu stalno dolazili po savet i utehu. Na kraju je pobegao na Metohiju, u Podgor. Sveti Petar Koriški se podvizao kraj hrama Svetog Petra i Pavla koji se nalazio kraj sela Greva (današnji Grijaj). Ruski konzul Jastrebov je u drugoj polovini 19. veka zatekao ruševine tog hrama. Nije mi poznato da li je u našim danima nešto ostalo od tog hrama…..Takođe, u hrisovulji se kao altinsko selo spominje selo Bunjane koje je imalo popa Dragana Črtala.
Početak kraja srpskog Altina je početo te sudbonosne 1389. godine kada je došlo do turske provale u taj kraj. Altin je dobro postradao. Altin je bio srpski i u 15. veku, ali kako se turska vlast ukorenjivala, počeo je proces turčenja i arnautešnja. Na kraju je taj prostor potpuno izgubio srpski prizvuk i što je najtragičnije otišao je potpuno u zaborav. Trebopolje je postalo Trebopoj, a onda je na kraju postao Tropoja. Bunjane koje je imalo popa Dragana Črtala postade Bunjan što veoma liči na današnji Bujan. U Bujanu je održana konferencija krajem 1943. i početkom 1944. godine u kojem je traženo da se KiM pripoji Albaniji. Dakle, postoji verovatnoća da je Bunjane postalo Bujan. Na kraju, u Altinu je u 15. veku nastalo selo Vučidol. To selo je poznato po tome jer je rodno mesto Salji Beriše, nekadašnjeg šćipentarskog premijera, ali svesrdnog zastupnika ideje o Šćiperiji Naturalj. Bilo bi dobro kad bi Salji Beriša objasnio šta Vučidol znači na šćipentarskom jeziku.
Na Altin se nadovezilao Patkovo. Patkovo je stara srpska oblast koja se prostirala obroncima Paštrika. Drugim rečima, Patkovo je danas podeljeno između Srbije i Albanije. Oblast ima i drugo ime koje je dobilo još za turskog vremena. Has. Has je u turskom pravnom sistemu oznavačo sultanov posed. U tursko vreme oblast Hasa je bila poznata po tome što sa njega nisu ubirane nikakve dažbine. Jastrebov je zabeležio predanje koje mu je ispričao starac Ahmed iz sela Eljšan. On veli da je nekoliko sela, a među kojima su njegovo selo Eljšan kao i Kruma, oslobođena od plaćanja dažbina sultanu zato što su se njihovi preci bez ikakvog otpora potčinili turskoj vlasti i koji su se kao takvi istakli u turskom zauzimanju Prizrena 1455. godine. Ako je ovo tačno, zaključak je sledeći. Reč je o konvertitima, potonjim Arnautašima koji su pomogli Turcima da zauzmu Prizren, a potom celu Metohiju i Kosovo. Upravo otuda, iz tog jugozapadnog dela Patkova, napadala se karaula Gorožup i položaji naše vojske na padinama Paštrika. Ne samo to. Kruma, koju je sultan oslobodio od dažbina, je ona ista ,,prokleta Kruma“ o kojoj piše Mihailo Medenica i koju je isti pohodio, ona ista Kruma GDE SU VAĐENI ORGANI NAŠIM OTETIM SUNARODNICIMA SA KOSOVA I METOHIJE! Sam Šćipentar iz Prizrena koji je Medenicu vodio u Krumu govorio je da njih iz Krume niko ne voli, da čak i ostali Šćipentari zaziru od njih.
Dakle, kao što je to nebrojeno puta bilo u našoj istoriji, bivši sunarodnici su bili ti kojima su ruke krvave do ramena. Iz Tropoje, drevnog srpskog Trebopolja i iz ostalih krajeva srpskog Altina, išle su kolone terorista UČK i ostalih šćipentarskih bojovnika u juriš na Košare. Iz starog srpskog Patkova (tačnije njegovog jugozapadnog dela) išao je napad na momke na Gorožupu. Iz drevnog Altina i Patkova napadale su se međe drevne Metohije. Vrhunac je bio zločin u Krumi, zločin koji su vršili oni čiji su se preci, po predanju, dobrovoljno predali sultanu, a potom sa njim krenuli u juriš na Prizren i na ostatak Srbije….
