„Početak je ono najveće. U sebi nosi skrivenu sudbinu svega što dolazi“ – napisao je Martin Hajdeger, jedan od najznačajnijih filozofa prethodnog veka, sažimajući svoju centralnu ideju o Anfangu – izvornom početku koji određuje sudbinu svega što će se desiti, naglašavajući time različitost u odnosu na Beginn – obični, svima vidljivi, početak nekog delovanja.
Hajdeger je bio veliki zaljubljenik u fudbal, pogotovo u „Kajzera“ Franca Bekenbauera – jednog od onih koji je na mitskoj Asteki kucao na vrata raja, koja su za njega ipak ostala zatvorena.
Objašnjavajući da je u samom, golim okom vidljivom početku već sadržano i sve ono što dolazi, Hajdeger bi govorio i da sve ono što je veliko, može započeti samo sa velikim. Tamo gde je Bekenbauer gubio 1970. kao igrač u „utakmici veka“ (na kraju turnira čiji je pehar završio u rukama Pelea), pa zatim 1986. kao trener u finalu (nakon kojeg je Mardona digao „Boginju“ u vazduh) – baš tamo će večeras započeti Svetsko prvenstvo u fudbalu.
Asteka, prema svemu što nas je istorija do sada naučila, nije stadion na kojem se igraju velike utakmice, već stadion koji ih proizvodi.
Iako je zakon jačeg odvojio samu završnicu turnira od ovog fudbalskog svetilišta, oči zaljubljenika u najvažniju sporednu stvar na svetu ostaće usredsređene na novo iščekivanje magije koju samo taj stadion može proizvesti u pet utakmica koje će ugostiti.
Mundijal ekstrema: Između enormnih vrućina i iscrpljujućih putovanja
Od Asteke do vankuverskog stadiona ovog leta možemo očekivati fudbal sa drugačijim logičkim sljedovima od onih kojima se kretao klupski fudbal od završetka katarskog turnira.
Ograničavajući faktori za nastavak evolucije na „smotri najboljih“ sakrivaju se u opozitnim faktorima:
Kvalitativne razlike među reprezentacijama biće nikad izraženije.
Najbolji igrači neće imati najbolje uslove za prikaz svojih veština.
Pred nama je prvenstvo koje će u velikoj meri biti ispunjeno velikim vrućinama, kojima smo svedočili na prošlogodišnjem Svetskom klupskom prvenstvu, ali i izrazito dugačkim putovanjima, kakve mundijalska istorija do sada ne poznaje.
Taktičke dileme: Zonski blok ili striktna markacija „1 na 1“?
Prethodna dva Svetska prvenstva bila su usporavana opredeljenjem većine ekipa da im početna defanzivna ideja bude zonsko branjenje u srednjoj i niskoj trećini terena. Međutim, poslednje dve godine klupskog, pa i reprezentativnog fudbala, kao novi identitet vraćaju ideju branjenja striktnom „jedan-na-jedan“ markacijom po celom terenu.
To ubrzava dešavanja na terenu i otvara ključna pitanja koja će u mnogome odrediti izgled ovog Mundijala:
Da li će ekipe koje žele da uspore ritam uspeti da se odupru novoj promeni pravila? Ova promena se premijerno provodi na prvenstvu sa ciljem da svima oduzme mogućnost odugovlačenja kao strategije.
Kako će se ekipe regenerisati u visokom presingu? Da li će timovi koji žele konstantan visoki pritisak moći dovoljno dobro da se oporavljaju, rotiraju dugačak roster i do koje granice će prihvatati pokušaje protivnika da njihov pritisak preskače dugim loptama?
Povratak korijenima: Četvrta linija napada i revolucija stara jedan vek
U napadačkom, kao i u odbrambenom delu, fudbal je cikličan sport. Trendovi često pojedu sami sebe, a onda se opet na velika vrata vraćaju kada se sve alternative u međuvremenu istroše i zatvori se puni krug.
U najvećoj meri, ekipe danas napadaju u 3-2-2-3 ofanzivnoj strukturi. Ona podstiče još iz 1925. godine i tadašnje promene pravila ofsajda, a implementirao ju je Herbert Čepman koji je želeo napraviti veći balan između odbrane i napada. Englez je time postao deo fudbalske taktičke legende, a iza njega je ostala ostavština koja se već celi vek naziva WM formacija.
Cilj je stvaranje linije viška i hvatanje protivnika u raskoraku.
Kada pričamo o formacijama, uglavnom govorimo o tri linije unutar tima (napadačkoj, veznoj i odbrambenoj), što vidimo u sistemima 4-4-2, 3-5-2, 4-3-3, 5-4-1. Svima im je zajedničko da u srednjim i niskim blokovima kreiraju tri linije, čije je glavno pravilo kompaktnost.
Kao odgovor na takvu defanzivnu evoluciju, koja je donela nikad bliže i kompaktnije linije sa ciljem da ograniče prostor, treneri su kreirali četiri napadačke linije. Tako smo se, vek kasnije, vratili na strukturiranu WM formaciju (3-2-2-3).
Pomenutom strukturom, koja će biti najčešća napadačka varijanta na ovom prvenstvu, ekipe žele da nakon navučenog pritiska na nosioca lopte u prvoj liniji stvore liniju viška, uhvate protivničku sredinu u raskoraku i lakše pomeraju loptu ka golu.
Odbrane koje diktiraju ritam šampiona
Kako bi sprečili ovakvu dominaciju protivnika, pojedini timovi će se braniti striktnom markacijom „čovek-čoveka“. To iziskuje znatno više energije, ali ne dopušta rivalu da manipuliše prostorom na način na koji je navikao i utrenirao.
U tome će se kriti najveća taktička borba ovog prvenstva. U Ligi šampiona je striktna markacija već odnela pobedu. Sada ostaje da vidimo da li će nas Svetsko prvenstvo spustiti na nivo Lige konferencija, gde je trijumfovala besprekorno uigrana 4-4-2 zonska odbrana.
Jedno je sigurno – uz prekide, o kojima ćemo tek pisati, odbrane će puno više diktirati ritam i odlučivati pobednika ovog turnira nego što će za to prostora imati napadačke filozofije timova.
Večeras će se prvi put u istoriji svetskih prvenstava desiti da jedan par po drugi put otvara turnir. Takođe, prvi put Mundijal počinje na stadionu na kojem se dva puta do sada podizao šampionski pehar.
Piše se nova stranica istorije – ona koja najveće pretvara u besmrtne.
Stefan Pupovac, fudbalski skaut i analitičar za Provjereno
