„Bilo je to 1942. godine kada su ustaše upale u moje selo, Gornji Zalukovik, koje se nalazi između Han Pijeska i Vlasenice. Imao sam već 14 godina, tako da se sasvim jasno sećam sve one grozote koja je tih krvavih dana snašla moje suseljane.
Kada su upali u moje selo, ustaše su počele da pale srpske kuće, jednu za drugom, i da ubijaju malo i veliko, staro i mlado. Izginuo je silan svet, a mnogi su bežali put Drine kako bi sačuvali goli život. Izbegli narod stigao je u Kraljevu Goru. Zbeg su uglavnom činile žene, deca i stariji ljudi.
Kada smo stigli do same vode, videli smo duž obale kako na Drinu pristiže narod iz svih sela koja su se nalazila uz ovu među između Bosne i Srbije. Prema mestu zvanom Skelani videli smo da se naš narod već prebacuje u Srbiju. Sa druge strane dolazili su vojnici sa čamcima, ukrcavali izbeglice i potom se vraćali na srpsku stranu. Žene s decom iz mog sela odmah su pošle prema Skelanima, a za njima i sav ostali narod.
Naši spasioci su bili srpski dobrovoljci
Kada smo stigli na samo mesto prebacivanja, doznali smo da su naši spasioci srpski dobrovoljci. Tada smo prvi put videli srpskog vojnika u pravoj srpskoj uniformi, sa šajkačom na glavi, srpskom kokardom na šajkači i krstom na levoj strani grudi. Videvši ih, plakali smo od radosti. Dobrovoljci su nas redom ukrcavali u čamce: najpre žene i malu decu, zatim dečake, devojčice i odrasle. Kako bi koji čamac bio pun, odmah su ga upućivali ka Srbiji. Tako je bilo sve dok i poslednji izbeglica sa Skelana nije prebačen.
Ustaše su pucale na Lug u kojima je srpski narod bio smešten
Po prelasku na srbijansku stranu, dobrovoljci su nas smestili u Lug, kod Bajine Bašte. Tek tada smo primetili da su i ustaše stigle na samu Drinu s bosanske strane, ali, Bogu hvala, tek pošto su nas dobrovoljci sve spasli. Ne mogavši nam više ništa učiniti, ustaše su iz besa počele da pucaju na Lug u kome smo bili smešteni.
Iako nas je delila Drina, uspeli su da ubiju jednu ženu. Dobrovoljci su odmah uzvratili vatru: seli su u čamce i, dok su jedni veslali, drugi su iz mitraljeza i pušaka tukli po ustašama. Tako su ih potisnuli oko tri kilometra od Drine. Potom su pretraživali obalu na bosanskoj strani, kako bi izvukli i spasli i poslednjeg Srbina koji je bežao ispred ustaškog noža.
Nakon spasavanja, dobrovoljci su se odmah pobrinuli za našu ishranu. Davali su nam svoj hleb i sve što su imali od hrane. Mi smo im se do neba zahvaljivali. Mene i još jednu grupu mojih vršnjaka dobrovoljci su sproveli u Užice, u tamošnji Crveni krst. Druge grupe su odvodili na druge strane. U Crvenom krstu dobili smo odmah dobru i toplu hranu, ali se tu nismo dugo zadržavali moju grupu su vozom prebacili u Vrnjačku Banju.
Narod nam je u korpama donosio vrće pogaće, kuvana jela, kolače, odeću…
Na putu, kroz sva mesta kroz koja smo prolazili – Užice, Požegu, Čačak…narod nam je u korpama donosio vruće pogače, kuvana jela, kolače, odeću, obuću i novac. Narod je plakao. Pojedini su uzimali malu decu za koju se nije znalo gde su im roditelji. Većina nas starijih stigla je u Vrnjačku Banju.
Po dolasku u Vrnjce, odmah smo smešteni u lepe zgrade, dobili čiste postelje, kuvanu hranu i sve što nam je bilo potrebno. Imali smo vaspitače i vaspitačice, kao i sveštenika koji nas je posećivao dva puta nedeljno. U Vrnjačkoj Banji dobili smo nova odela i nove cipele kao dar predsednika srpske vlade, generala Milana Nedića, kome smo, dečjom ljubavlju, bili neizmerno zahvalni.
Vaspitači i vaspitačice učili su nas lepom ponašanju, higijeni, molitvama i veronauci, a srpski dobrovoljci su nam uvek bili na usluzi
Vaspitači i vaspitačice učili su nas lepom ponašanju, higijeni, pevanju, molitvama i veronauci, a srpski dobrovoljci su nam uvek bili na usluzi. Iz Vrnjačke Banje nešto starije su, među kojima i mene, prebacili na poljoprivredno dobro u Sevojnu. Tamo smo radili lakše poljoprivredne poslove. Vaspitač nas je često vodio na kupanje u Đetinju i brinuo o našoj bezbednosti.
Iz Sevojna sam otišao u Zvezdan kod Zaječara, gde su mnoge izbeglice dobile imanja koja su obrađivale kao svoja. Dobijali smo besplatne vozne karte i nesmetano putovali železnicom. Tako je bilo sa izbeglicama širom teritorije Srbije…¹¹²
Uporedo sa ovim spasilačkim poslom, dobrovoljci su obavljali i drugi, koji s druge strane osvetljava njihov život i borbu. Prelazeći preko Drine, dolazili su u dodir sa pojedinim četničkim odredima istočne Bosne. Pri tim susretima dobrovoljci su bosanskim četnicima davali oružje, municiju i druge potrebštine, često odvajajući od sebe, sa bratskom ljubavlju i divljenjem.“
¹ Velimir R. Majstorović: „Spašeni smo na Drini“ i „Zapisi iz dobrovoljačke borbe (III)“, Minhen, 1955, str. 16–18.
