Da je srpska hrabrost odigrala KLJUČNU ULOGU u porazu Hitlera, dobro je poznato novim generacijama. Da su Srbi odigrali presudnu ulogu u pobedi Saveznika u Prvom svetskom ratu, bilo je prilično dobro poznata činjenica ranijim generacijama, ali danas možda manje poznata. Prilično je lako naći literaturu koja govori o toj činjenici. Ovde smo izabrali da vam predstavimo knjigu koja najjasnije opisuje ključnu ulogu koju je srpska hrabrost odigrala u ukupnoj pobedi Saveznika.
U leto 1918. Saveznici su pretrpeli veliki poraz na Zapadnom frontu. Očajni, zapadne vlade odlučile su da prerasporede generale. Oni za koje se smatralo da su manje sposobni poslali su na manje važne frontove. Tako je francuski general Luj Franše d’Epere (poznat po nadimku „Očajni Frenki“) poslat na Balkan, u Solunu, Severnu Grčku. (Solun se na originalnom, grčkom jeziku zove Tesaloniki).
Srpski načelnik štaba, deo mešovite savezničke vojske na južnom frontu u Solunu, general Živojin Mišić ubedio je novopristiglog francuskog generala da Saveznici treba da pokušaju da napadnu neprijatelja sa boka, sa zapadnih (srpskih) položaja preko bugarskih, nemačkih i austrougarskih položaja. To bi bio neočekivani pravac jer vodi preko veoma teškog terena. Plan je bio da dok britanske trupe pokušavaju napad duž centralnog dela fronta, srpska vojska predvodi glavni napad — u bok neprijatelja.General Živojin Mišić.
Ispostavilo se da su britanski vojnici pretrpeli težak poraz od bugarskih branilaca, ali Srbi su, u fanatičnom herojstvu, potpuno porazili svoje neprijatelje i time izazvali kolaps celog neprijateljskog fronta. Nemci su povlačili trupe sa svih frontova pokušavajući da zatvore procep. Kasno. Za samo nekoliko dana nemački saveznik Bugarska kapitulira. Svima je jasno da bugarska kapitulacija znači sigurni početak kraja Centralnih sila.
Srpsko herojstvo je teško objasniti drugačije nego da su Srbi ratovali da oslobode svoju zemlju. Taj sektor operacija bio je tada među zapadnim saveznicima poznat kao Južna Srbija. Danas je to nezavisna država poznata kao „BJR Makedonija“. U tri rata — Prvom i Drugom balkanskom ratu kao i u Prvom svetskom ratu — Srbi su se borili da oslobode Južnu Srbiju: prvo od turske okupacije, zatim od bugarske, i konačno od kombinovane austrougarske, bugarske i nemačke okupacije. U sva tri rata Srbi su pokazali ekstremno herojstvo i izdržljivost — samo da bi, pod zapadnim pritiskom i stalnom pretnjom bombardovanja, dozvolili da taj deo srpske zemlje otpadne.Kada je „Makedonija“ trebalo da se otcepi od Jugoslavije (i Srbije — jer je ta zemlja bila integralni deo Srbije pre Prvog svetskog rata), nije ispaljen nijedan metak.
Objašnjenje za ovo nedavno srpsko ponašanje može se naći u jednostavnoj činjenici da Srbi u građanskim ratovima 1990-ih NIKADA nisu ratovali da „grabe tuđe zemlje“. Laž da su Srbi bili „zemljouzimači“ (a ne branioci svojih drevnih zemalja i imovine) ponovljena je, ad nauseum, od strane zapadnih propagandnih kuća.
U nedavnim ratovima Srbi su se žestoko borili samo na teritorijama gde su osećali da će njihovo stanovništvo biti zlostavljano (ili čak fizički istrebljeno) od strane novih vlasti koje će preuzeti kontrolu nad tim zemljama. U istočno-pravoslavnoj Makedoniji nije bilo takve pretnje za istočno-pravoslavne Srbe.
Srpska hrabrost koja je promenila svet
Sledeći odlomci su iz knjige: „NOVEMBAR 1918.“Gordon Bruk-Šeperd
Little, Brown and Company, Boston, Toronto, izdanje 1981.Autor, gospodin Gordon Bruks-Šeperd, služio je kao potpukovnik u Drugom svetskom ratu. Ranije diplomatski dopisnik, sada je glavni pomoćnik urednika Sunday Telegraph. „Novembar 1918.“ je njegova jedanaesta knjiga.
Knjiga „Novembar 1918.“ je prva istorija Prvog svetskog rata koja se isključivo fokusira na ključne događaje poslednjih sto dana sukoba.Istorija
ODLOMCI:
Strane 116–117:
Geografski, Srbija je bila veoma nezgodan saveznik. Bila je OKRUŽENA SA SVIH STRANA NEPRIJATELJSKIM ili neutralnim državama, a jedini mogući pristup, sa juga, bio je otežan nekim od najljućih planina [Prokletije — „Proklete planine“] i najlošijim komunikacijama koje se mogu naći bilo gde na evropskom kontinentu. Prvih četrnaest meseci rata Francuska i Engleska… ostavile su Srbe da se sami snalaze kako znaju i umeju sa osvajačima. To „najbolje“ bilo je dovoljno dobro sve do jeseni 1915, kada su se izgledi protiv izolovane Srbije počeli množe. Bugarska je ušla u rat protiv njih, odlučna da dobije… celu… makedonsku pokrajinu… Tada su Nemci, koje je dugo iritirala slaba vojna predstava njihovih austrijskih saveznika [protiv Srbije 1914–1915], pokrenuli novu invaziju na Srbiju zajedno sa ovim novim bugarskim partnerima.
BILA JE TO OČAJNA SITUACIJA ZA SRBE. Protiv njihovih 194 preostala bataljona — svi već iscrpljeni i proređeni — podignuta je sveža vojska od 341 bataljona, od kojih je 111 bilo nemačkih i 177 bugarskih… Pre Božića [1915] cela Srbija bila je u neprijateljskim rukama [dok se cela srpska vojska, zajedno sa Skupštinom i srpskim kraljem, povukla preko albanskih Prokletija u grčki — solunski front].
Strane 122–124:
Kada je došlo leto [1918], druga runda „Careve bitke“ dostigala je vrhunac na Zapadnom frontu i izgledi za sile Antante [zapadni savez] bili su mračni, sa francuskim armijama razbijenim i povlačećim se ka prestonici. [Francuski premijer] Klemanso, pregledajući spisak svojih generala za komandante koji će se suočiti sa krizom, ubrzo se zaustavio kod imena generala Gijoma koji je šest meseci ranije poslat u Solun… U očima svog premijera, bio je prosto previše dobar oficir da bi se ostavio da tavori u makedonskoj sporednoj predstavi kada je njegova otadžbina u opasnosti. Šestog juna Klemanso ga je pozvao nazad u Francusku… Popodne istog tog 6. juna, generalu Franše d’Epereu, čija je Severna armijska grupa bila odbačena u opštem nemačkom napredovanju, rečeno je da preda komandu na Zapadnom frontu i preuzme Orijentalnu [Solunsku] armiju na mestu Gijoma.
General Franše d’Epere
Francuski general Luj Franše d’Epere (poznat među saveznicima po nadimku „Očajni Frenki“) Kada je Klemanso primio d’Eperea u Parizu sledećeg jutra, jasno mu je stavio do znanja da mu se daje vojna degradacija… [D’Epere je] trebao da preuzme komandu nad međunarodnom vojskom u najeksplozivnijoj oblasti Evrope. Ipak, ništa od toga ga nije previše uznemirilo, jer je imao svoje ideje o balkanskom teatru, ideje koje su bile davno njegovane… Za d’Eperea to je bilo ostvarenje sna… [I]mao je priliku, privatno ili zvanično, da iz prve ruke proučava Podunavlje, koje je za njega imalo i profesionalnu i istorijsku fascinaciju: tu je, na kraju krajeva, bila ranjiva južna strana Nemačkog ranjivog habzburškog saveznika… D’Epere je ponovo video planine i doline Makedonije, doline koje su, ma koliko nezgodno, vodile ka srednjoevropskoj ravnici i dvojnim prestonicama Austro-Ugarske…
Strane 126–127:…
Za ofanzivne projekte, [d’Epere] je odbacio najambicioznije… jer je bio i najočigledniji — udar uz Vardarsku dolinu koji bi neprijatelj uvek pola očekivao, jer je to bio glavni severno-južni put i železnička arterija celog fronta. …Još uzbudljivija ideja: da se koncentriše velika masa ljudi u planinskom sektoru tako DIVLJEM da čak i divokoza tamo gazi sa oprezom, i da se to iskoristi kao naizgled nemoguća polazna tačka za glavni napad.
IDEJA JE MNOGO DUGOVALA NAČELNIKU ŠTABA NJEGOVIH SRPSKIH SAVEZNIKA, Živojinu Mišiću, čiji je borbeni štab bio u Jelaku. Srbi su osvojili te visine u jesen 1916. i od tada su prkosno sedeli tamo. BILO JE TO NAJBLIŽE ŠTO SU MOGLI DA DOĐU DO SVOJE VOLELJENE OTADŽBINE [danas „BJR Makedonija“] iz koje su ih kombinovane armije Nemačke, Austrije i Bugarske prognale… [Z]ar se drugi vrhovi tog područja sada ne bi mogli iskoristiti da se skoči stotinu milja… da se oslobodi Srbija i Bugarska izbaci iz rata? Tri vođe koja su se 29. juna sastala u Jelaku — d’Epere, Mišić i njegov komandant, prognani srpski prestolonaslednik Aleksandar — svi su bili zapaljeni istom mišlju, dvojica Srba jer je to bio najkraći put kući, Francuz jer je to bilo NAJTEŽE[!]
Sa osmatračnice izdubljene u steni na 7.500 stopa visine, gledali su preko neprijateljske planinske linije koja bi, ako bi se mogla samo razbiti, otvorila put ka Gornjoj Vardarskoj dolini i tako okrenula njegovu odbranu i ugrozila njegovo povlačenje…
Strane 128–131:
…Formirana je nova udarna grupa, takozvana „Centralna francusko-srpska grupa“, za glavni udarac kod Mogrene, koja se sastojala od sve četiri srpske divizije sa dve francuske divizije pod srpskom komandom. Oni su trebali da izvrše odlučujući proboj, i, jednom kada prođu visoku granitnu barijeru… [oni] bi se raširili, krećući ka Prilepu na sever i Gradsku i Velesu na Vardaru severoistočno. Iza tih ciljeva d’Epere je svakako sanjao, ali još nije smeo da misli…D’Epere je sada morao da dobije saglasnost svojih političkih i vojnih starešina u Parizu i Londonu. To se pokazalo… teškim… D’Epere je video zašto je solunska armija morala da bude u drugom planu dok je bilo krize na Zapadnom frontu…Tek nakon što se situacija okrenula na Zapadu [sa američkim pojačanjima koja su prelavila u Francusku], sa Fošovom protivofanzivom sa Marne, d’Epere je dobio odobrenje… Konačno, 10. septembra, nakon više od dva meseca dugotrajnih pregovora, d’Epere je dobio direktno odobrenje od Klemansoa da započne operacije…
Njegova Orijentalna armija imala je 29 divizija, ukupno 574.000 ljudi… Nemci, Bugari i Austrijanci koji su stajali nasuprot njemu bili su nešto brojniji… [Ali] artiljerija je sada bila tamo gde je želeo. Baterije teških 155 i 105 mm topova bile su dovedene napred… i veliko oružje sa municijom potom je nebeski podignuto traktorima na visine blizu 8.000 stopa odakle su dominirale…
Strane 133–135:
[Č]etrnaestog septembra d’Epereovi teški topovi zagrmeli su u planinama Mogrene najavljujući saveznički napad… i grmeli su sve do pada noći sa samo pola sata pauze da se cevi ohlade… koncentrisana baražna vatra kakvu planine Makedonije nikada nisu osetile. U zoru 15. septembra, sa topovima sada tihim iza njih, francuska i srpska pešadija je krenula… Veternik Srbi nisu osvojili do popodneva, a Sokol se održao do pada noći.
SRBI SU SE MOŽDA BORILI KAO HEROJI DA PONOVO PREĐU STARU GRANICU SVOJE ZEMLJE [danas BJR Makedonija]; ali Bugari su izgledali ništa manje odlučni. …Isto je bilo i sledećeg dana kada je Mišić, pomerivši svoje ljude stabilno napred tokom noći, napao Kozijački greben šest milja severnije… Tada, iznenada, kao da je kičma iščupana iz borbenog lososa, bugarska linija je klonula i popustila. Prvo su dali Kozijak, uprkos DOLASKU KVALITETNOG NEMAČKOG SAKSONSKOG JEGERSKOG bataljona da ih ojača. Zatim, kada je ta druga linija pala, komandant bugarske 2. divizije je, čini se, panično i naglo se povukao na treću liniju odbrane, dovodeći u opasnost sve formacije na svojim bokovima…
Britanska vojska generala Milna u centralnom sektoru trebalo je da zavara Nemce da će glavni napad doći tamo — najočiglednijim pravcem. Nakon dva dana krvavih borbi, Milnovi ljudi ostali su samo sa ograničenom zemljom koju su osvojili u prvim satima napada… Bugari su ostali gospodari brda, a njihovi mitraljezi su uzeli strašan danak od napadača…
Strane 136–137:
…[B]ritanski RAF avioni… ujutro 21. septembra… javili su da je klanac zapadno od grada Rabrova zagušen [neprijateljskim] vojnim transportom… To je moglo da znači samo da se CELA VOJSKA POVLAČI.
Šta se dogodilo bilo je da je, dva dana ranije… [general] Todorov, novopostavljeni bugarski komandant, bio toliko ohrabren porazom koji su njegovi ljudi upravo naneli Britancima… da je čak predložio opštu ofanzivu da odbaci savezničku vojsku nazad u more.
[Nemački general] fon Štolben bio je užasnut takvom preterano optimističkom glupošću i, poput komandanta svoje armijske grupe, sve više zabrinut onim OŠTRIM, JAKIM KLINOM KOJI SU FRANCUSKI I SRPSKI VOJNICI I DALJE ZABIJALI U CENTRALNI SEKTOR…
Strana 139:
Pešadija, a posebno SRBI, IZVELI SU… VELIKE PODVIGE IZDRŽLJIVOSTI, jer su sve radili peške. Njihov sistem snabdevanja za napredovanje bio je surovo jednostavan: nisu nosili NIKAKVU hranu sa sobom, samo municiju, oslanjajući se na ono što je siromašno seljaštvo njihove otadžbine moglo da pruži. Kao rezultat, mnogi koji su krenuli kao bronzani borci završili su kao hodajuće prilike, mahagonij postajući vosak. ALI ONI SU NASTAVLJALI DA HODAJU, PRETJECAJUĆI NE SAMO FRANCUSKE KONJANIKE VEĆ I BRITANSKE KAMIONE SA RACIJAMA.
Takav fanatizam bio je odgovor na zbunjeni komentar [Nemca] Hindenburga kasnije: „Bez odmora, činilo se NEMOGUĆIM da neprijatelj dovede jake snage napred do Skoplja… Kako će on prevazići probleme snabdevanja, jer smo potpuno uništili železnice i puteve?“
ŠTO NEMCI NISU MOGLI DA UNIŠTE BIO JE SRPSKI DUH.
Strane 140–141:
…Devet nemačkih i austrijskih divizija hitno je poslato iz CELE Evrope na Balkansko poluostrvo, uključujući, sa samog Zapadnog fronta, elitni Alpski korpus sa planinskom opremom…Ali položaj više nije mogao da se održi. Ujutro 26. septembra… [samo 12 dana nakon što je ofanziva počela] nemački štabni automobil sa velikom belom zastavom… zaustavio se ispred britanskih trupa. Izašli su dva bugarska oficira… sa pismom koje je potpisao njihov komandant, general Todorov, tražeći… „obustavu neprijateljstava… primirje, a eventualno i mir.“…
Strana 143:
…Prvo primirje Velikog rata nametnuto je — od strane zaboravljene vojske tog rata… Kakav je bio njegov uticaj?
Strane 145–146:
U spoljnom svetu kolaps Bugarske viđen je za ono što je bio: POČETAK ZAVRŠNE FAZE RATA.
Vinston Čerčil, u to vreme u Parizu, „odmah je prepoznao da je kraj došao.“ Za Morisa Hankija, uticajnog sekretara britanskog kabineta, „prvi stub je pao.“ Preko okeana, predsednik Vilson… prema jednom od svojih bliskih saradnika, „odmah je shvatio da je za Centralne sile počeo kraj.“
Ali od svih reakcija na Zapadu najoštrija je došla… od običnog britanskog konjičkog oficira u Francuskoj… Opisao je „dramaticni efekat“ koji je to imalo na trupe i zatim napisao:„Gradovi, zarobljenici, topovi i brodovi zarobljavani su sa obe strane četiri godine bez ikakvog očiglednog uticaja na rat… Ali kada su čitavi narodi počeli da padaju i kapituliraju bez uslova, tada je zaista bilo osnova za nadu. Ako jedan padne, drugi će sigurno slediti…“
Strana 147:
[U neprijateljskom taboru] austrijski ministar spoljnih poslova grof Burijan grafički je rekao svom vladaru: „Skačući dalje od nas, Bugarska je izbila dno iz bureta.“
Ta presuda izrečena je na hitnom sastanku austrijskog Krunskog saveta koji je sazvao Karl u Beču 27. septembra…
Strane 149–150:
U Vrhovnoj komandi u okupiranoj Belgiji, Hindenburg i Ludendorf već su sastavljali još jedan svoj vojni bilans, i gde god su pogledali, izgledi su bili mračniji nego ranije… Ponašanje berlinske berze bilo je najbolji barometar promene… Ali ova javna otpadništvo saveznika nije moglo da se sakrije niti objasni; i kada je vest o primirju stigla u nemačku prestonicu, akcije su naglo pale u talasima prodaje…[Nemački prvi komandant] Ludendorf je ubrzo napisao: „…Naš balkanski front bio je nestabilan i bilo je sasvim nesigurno da li ćemo moći da ga rekonstruišemo u Srbiji i Bugarskoj, ili čak duž Dunava… Ukupna vojna situacija mogla je samo značajno da se pogorša. Da li će se stvari kretati sporo ili strašnom brzinom nije se moglo predvideti, ali bilo je verovatno da će sve biti gotovo u relativno kratkom vremenu…“
Bugarska je solidno izgledajući Četvorni savez svela na nervoznu grupu od trojice. Do vremena kada je Ludendorf radio svoje sudbonosne proračune u Spa, činilo se neizbežnim da će ubrzo biti svedeni na dvojicu. Turska, čije su sve kopnene veze sa [nemačkim] saveznicima već bile prekinute balkanskim kolapsom, sama je bila na ivici pada.
(Kraj citata)
U citatu iz Ludendorfovih memoara se vidi da je prvi komandant Centralnih sila video, sa kristalnom jasnoćom, da solunska katastrofa znači da će Nemačka sigurno izgubiti rat. Ludendorf priznaje da je to bio prvi put da je došao do te spoznaje.
