Kulin ban spada u red istorijskih ličnosti koje su svojim delovanjem obeležile vreme u kome su živeli, i čija je ostavština uzidana u temelj nacionalnog identiteta i kulturno-istorijskog nasleđa Srba.
Kulin je bio primoran da održava svoju vlast i državu, banovinu Bosnu, nalazeći se između dvije sile, Vizantije i Ugarske, kao i Vatikana koji ga je optuživao da štiti jeretike. U početku vladavine priznavao je vrhovnu vlast Vizantije. Kasnije je bio primoran da se prikloni Ugarskoj. Ali, ipak je očuvao autonomiju srednjovekovne Bosne.
Održavao je veze i sa drugim srpskim vladarima toga vremena. Svoju sestru udao je za humskog kneza Miroslava, brata velikog župana Stefana Nemanje. Papa Urban III pored ostalih biskupija koje pripadaju Rimu na Balkanu, navodi i „regnum Servilie, quod est Bosna“ , što bi u prilagođenom prevodu na savremeni srpski jezik značilo „onaj deo Srbije, koji se naziva Bosna“.
Međutim, istorijska nauka je već odavno dokazala da je srednjovjekovna Bosna samo teritorijalno pripadala pod rimsku crkvu, a da je narod u njoj većinom bio izvan rimokatoličanstva, bilo da su bili pravoslavni ili da su pripadali „crkvi bosanskoj“.
Pored njegove povelje, zubu vremena odolela je i ploča koju je ban Kulin postavio na crkvu koju je podigao 1193. godine. Crkva se nalazi udanašnjem selu Muhašinovićima kod Visokog. Ploča se verovatno nalazila iznad glavnog ulaza u crkvu. Natpis na ploči ispisan je ćiriličnim slovima i srpskim jezikom.
Ko je bio Kulin ban?
Sigurno ste makar jednom čuli nekoga kako kaže da neko priča “od Kulina bana…” i da pritom misli na nešto što se dogodilo jako davno i da je govor stoga opširan i nepotrebno dug.
Cela izreka zapravo glasi: “Od Kulina bana i dobrijeh dana”. Ali zašto su ta vremena bila “dobra, stara” nije najjasnije.
Kulin je bio bosanski ban koji je vladao najkasnije od 1180. godine do oko 1204. godine. Prema pisanju Mavra Orbina on je nasledio prvog bosanskog bana – Borića. I vladao je 36 godina.
Kulin Ban i Stefan Prvovenčani bili su u mnogo bliskijim odnosima nego što je to prikazano u nekim domaćim serijama. Kao što je rečeno, njegova sestra udala se za kneza Miroslava. Ali porodični odnosi bili su za nijansu komplikovaniji jer je Kulin bio oženjen Vojislavom, sestrom Stefana Nemanje i Miroslava.
Ovo nije bilo naročito neobično u Srednjem veku. Kako bi učvrstile savez obe vladarske kuće su dale po ćerku. Tako je zapravo na Kulinovom dvoru, kao saveznike, Stefan Prvovenčani imao i strinu i tetku.
Osim ovoga, Kulin nikako nije mogao biti vršnjak Stefana Prvovenčanog već pre njegovog oca i strica. Od Stefana je dakle morao stariji bar dvadesetak godina. To i potvrđuje činjenica da je preminuo tokom Stefanovog sukoba sa Vukanom.
I to je faktički sve što se pouzdano zna o ovom vladaru.
Povelja
Kulin ban izdao je povelju Dubrovčanima, kojim se Dubrovniku daje sloboda trgovanja u Bosni bez ikakvih ograničenja i nameta. Ugovor je jedan od najstarijih sačuvanih dokumenata u regionu. Povelja bana Kulina predstavlja prvi sačuvani diplomatski dokument pisan na narodnom srpskom jeziku. U njemu je prvi put pomenuto slovensko ime grada Dubrovnika.
Prevod na savremeni srpski jezik glasi:
U ime Oca i Sina i Svetog duha. Ja, bosanski ban Kulin, obećavam Tebi kneže Krvošu
i svim građanima Dubrovčanima da ću vam biti pravi prijatelj od sada pa do veka. Držaću sa vama pravdu i
pravo poverenje dokle god budem živ. Svi Dubrovčani koji hodaju gde ja vladam mogu trgovati gde god hoće i
kretati se gde god žele, s pravim poverenjem i pravim srcem bez bilo kakve obaveze, osim ako mi ko podari poklon
po svojoj volji. I da im moji časnici ne čine nikakvo nasilje.
I sve dok su u mojoj državi davaću im pomoć kao sebi koliko se može bez ikakve zle primisli; tako mi Bog pomogao i ovo sveto evanđelje.
Ja, Radoje banov pisar, napisah ovu knjigu banove povelje.
Upravo u ovoj Povelji verovatno treba tražiti objašnjenje gorenavedene poslovice. Od ovoga je koristi imalo i domaće stanovništvo koje je tako, po prvi put, dobilo trgovačka “vrata u svet”.
Ako je ovo tumačenje tačno, “dobra vremena” Kulina bana zapravo su se odnosila na Dubrovčane i moguće je da je izreka tamo i nastala.
