Beograđanka koja je 1943. kao petnaestogodišnjakinja prisustvovala vađenju tela srpskih stradalnika iz NDH iz prestoničkih reka, svedoči za naš list o ovim potresnim događajima.
Tog leta 1943. godine, u jeku okupacije Beograda, Dušanka Popović je imala petnaest godina. Zbog policijskog časa koji je noću bio na snazi, ona i njeni vršnjaci su dnevne sate koristili da se druže napolju. Dušanka, koja je tada živela u Ulici Strahinjića bana na Dorćolu, spustila se do Kule Nebojša na donjem gradu Beogradske tvrđave. Tamo, kod bedema, okupljala su se deca svih uzrasta. Svima njima, pažnju je tog dana privukao jeziv prizor stotinak metara dalje, kod ušća Save u Dunav. Na tom mestu, alasi su čakljama vadili tela iz reke, koja su ljudi u čudnim uniformama na obali polivali krečom.
„Bio je to užasan prizor. Nas nekoliko dece smo se odmah sakrili iza bedema, kako nas niko ne bi primetio. Tako skriveni, mogli smo da vidimo kako ljudi u uniformama prenose na nosilima leševe koji su do Beograda plutali Savom”, kaže Dušanka.
Ova Beograđanka, koja danas ima 92 godine, i dalje pamti taj jezivi događaj koji je opisala reporterima „Politike”. Podstaknuta nedavnom polemikom u našem listu, odlučila je da s našim čitaocima podeli svoje sećanje. Ona je posvedočila da su iz reke izvađena tela Srba usmrćenih u NDH, koje su ustaše bacale u Savu.
„To su potvrdili i ribari koji su ih izvlačili. Danima potom, Dorćol i ceo Beograd su govorili o tome”, kaže naša sagovornica.
Ispostavilo se, takođe, da su „ljudi u čudnim uniformama” zapravo bili ražalovani italijanski vojnici, koji nisu nosili opasače niti oružje. Budući da je septembra 1943. godine fašistička Italija kapitulirala i svrstala se na stranu Saveznika, to su po svoj prilici bili ratni zarobljenici koji su se u trenutku kapitulacije zatekli na teritoriji okupirane Jugoslavije. Neke od njih, Nemci su zatočili u logoru na Sajmištu, koristeći ih potom za ovakve „poslove”. Prema rečima naše sagovornice, italijanski zarobljenici su tog dana bili angažovani da leševe prenesu do Kapije Karla Šestog, nekoliko stotina metara dalje od obale, i tamo ih pokopaju. Upravo ka toj kapiji, podignutoj u 18. veku, uputili su se i reporteri „Politike” da bi slikali lokaciju na kojoj su, prema Dušankinom svedočenju, stradalnici sahranjeni.
„Bilo je to veoma potresno. Samo dođu do rupe, iskrenu ona nosila i tela padaju u raku, jedno na drugo. Tada smo se mi deca uplašili i pobegli”, kaže naša sagovornica, dok prilazimo Kapiji Karla Šestog. Tamo zatičemo omanju travnatu površinu, opasanu sa dva oniža bedema, bez ikakvog obeležja. Tu je samo turistički znak koji obaveštava posetioce da se nalaze na Donjem gradu Beogradske tvrđave. Dok fotografišemo, Dušanka zaključuje: „Ako ništa drugo, neka neko od nadležnih ispita i potvrdi da li su tu posmrtni ostaci, pa neka se bar postavi spomen-ploča. Žrtve su makar to zaslužile.”
