Jevanđelski bogataš i savremeni biznismeni. Ispitujemo kako funkcionišu duhovni zakoni i zašto „prljavi novac“ uvek vodi u katastrofu.
Manija za bogaćenjem je oblik mentalne bolesti. Šura Balaganov, junak romana „Zlatno tele“, koji je tačno znao koliko mu je novca potrebno da bi bio srećan, može se smatrati velikim altruistom i ne grabežljivcem u poređenju sa današnjim korumpiranim zvaničnicima.
Činjenica da ovi ljudi ne osećaju stid nije iznenađujuća. Bez savesti, odakle može doći stid? Najstrašnije za ove ludo bogate ljude je to što ne razumeju jednu važnu stvar.
Duhovni zakoni se po svom principu delovanja ne razlikuju od zakona fizike.
Oni deluju u svakom slučaju, bez obzira na naše znanje o njima i naš stav prema njima.
Novac zarađen na krvi i patnji ljudi ima više od uobičajenih svojstava bilo kog novca. On takođe nosi metafizičko značenje. Zove se večno prokletstvo. I nikome ne bih poželeo ovaj zakon.
Priča o glupom bogatašu nije moralna lekcija. To je tragičan slučaj lažnog samodefinisanja. Ludost bogataša – i jevanđelska i savremena – leži u ontološkoj grešci.
On poistovećuje svoje biće, svoju ličnost, sa svojim posedom. „Ja“ je jednako „moje“.
„Dušo moja! “, kaže bogataš. „ Imaš mnogo blaga sačuvanog za mnoge godine koje dolaze.“ On veruje da se njegova duša može hraniti i izdržavati materijalnim stvarima. Bogataš gradi svoj život na posedu. On veruje da se njegov identitet obezbeđuje isključivo materijalnim dobrima.
Niko ne poriče da ljudima treba novac. On zadovoljava potrebe naših tela. Potrebno nam je mesto za spavanje, nešto za jelo, odeća za nošenje, a sve to košta. Ali ludilo bogataša ne leži u njegovom superbogatstvu, već u činjenici da je izjednačio postojanje sa posedom. Za bogataša, gubitak poseda je jednak nestanku samog postojanja.
Stoga nije iznenađenje da milijarderi, izgubivši milione, izvršavaju samoubistvo. Postoji bezbroj primera: Adolf Merkl, Dmitrij Bosov, Džesi Livermor i drugi slični njima. Ludilo bogataša leži u tome što se primarno oslanja na prazninu, odbacujući večno u korist prolaznog.
Menadžeri, a ne vlasnici
Spasitelj nas poziva da „postanemo bogati u Bogu“. Ovo nije samo o milosrđu – već o unutrašnjem preobražaju. Pravo bogatstvo je blagodat, koja oblikuje i preobražava našu ličnost, čineći je sposobnom za zajednicu sa Bogom. Čak ni smrt ne može da nam oduzme ovo bogatstvo. Bogati čovek, međutim, posedujući slobodnu volju, koristi je da bi se porobio materiji.
Sva naša imovina, pokretna i nepokretna, sav pošteno zarađen novac – sve se to jezikom Jevanđelja naziva „nepravednim bogatstvom“.
Ne u smislu grešnog, već u smislu da nam ne pripada. Sve na ovom svetu pripada Bogu: naša tela i sve što smatramo svojim vlasništvom.
U zemaljskom životu, hrišćani su pozvani da upravljaju ovim „nepravednim“ bogatstvom kako bi im Bog mogao poveriti večno bogatstvo. Pozvani smo da budemo upravnici, a ne vlasnici. Mi smo upravnici tuđe imovine – Božje, a ne naše. Čim počnemo da sebe smatramo vlasnicima, prelazimo iz kategorije upravnika u kategoriju robova i potčinjavamo se vlasti ovog „nepravednog“ bogatstva. Ovde se zamka zatvara. Postajemo robovi strasti.
Bogataš u ovoj priči deluje unutar linearnog ljudskog vremena — hronosa. On planira za mnogo godina. Bog to prekida uvođenjem kvalitativnog, odlučujućeg vremena — kairosa. „Ove noći tražiće se duša tvoja od tebe“ (Luka 12:20). Priča upozorava: spasenje i sud postoje unutar dimenzije kairosa, i čovek, koji živi u vremenu, mora uvek biti spreman za prelazak u večnost.
Priča služi kao negativan primer onoga što se dešava kada čovek ne uspe da praktikuje trezvenost i ne teži da stekne blagodat. Bogataš čini grešku koju duhovni oci nazivaju „spoljašnjom rasejanošću i zarobljeništvom uma“. Um bogataša je potpuno obuzet spoljašnjim planiranjem i strahom od gubitka i, stoga, ne može postati mesto susreta sa Bogom.
Bogataševe reči: „Dušo moja, počivaj, jedi, pij i veseli se“ su iluzija mira.
Pravi mir se postiže samo kroz čišćenje srca od strasti i sticanje Svetog Duha. Bogataš, međutim, pokušava da zameni blagodat materijalnim izobiljem, što je duhovna samoobmana.
Palamitska teologija o nestvorenim energijama Svetog Duha pruža teološku osnovu za „bogaćenje u Bogu“. Istinsko bogatstvo su nestvorene božanske energije, takođe nazvane božanskom svetlošću ili blagodaću.
Duhovna praksa Isusove molitve je direktna suprotnost stanju bogataša. Molitva bogataša je monolog samozadovoljstva: „Odmori se, jedi, pij, veseli se.“ On se oslanja na sebe i svoja dela. Molitva isihaste je dijalog smirenja i poverenja u Boga. On se odriče sopstvene pravednosti i samodovoljnosti, polažući svoje potpuno poverenje u Boga.
Pouka ove priče je jasna. Gospod nas upozorava na preteranu brigu o materijalnim stvarima.
Bogat čovek ne radi samo; on postaje rob svog poseda. Njegova vitalna energija je u potpunosti posvećena logistici i planiranju zemaljskih stvari. U međuvremenu, ne-grabežljivost oslobađa telo i um od brige o hronosu, čineći ih slobodnim za kairos – molitvu i unutrašnji rad. Samo na taj način duša dobija krila i postaje poput nebeske ptice, obogaćena Bogom.
Priča o bezumnom bogatašu je strašno upozorenje: ako čovek troši svoje vreme isključivo na izdržavanje svog tela i brigu o svom egu, onda propušta jedino što je važno – spasenje duše.
Na početku ove publikacije govorili smo o beskrupuloznim ljudima opsednutim novcem. Ali oni nisu odmah izgubili savest; njihova dehumanizacija je negde počela. Evo jednog primera takvog početka.
Na primer, vlasnici napuštenih seoskih kuća izdaju ih za sitne pare izbeglicama koje su izgubile svoje domove. Ove kuće stoje bez prozora i vrata, sa krovovima koji prokišnjavaju. A kada ove beskućnice, žrtve rata, iskoriste svoj poslednji preostali novac da renoviraju kuće, ugrade prozore i vrata, zakrpe krov i stvore donekle prihvatljiv enterijer, bivaju iseljeni. Zatim se izdaju drugima, ali sada po dobroj ceni.
Ova i slične šeme se ne razlikuju od onih slučajeva korupcije vrednih milijarde dolara koji su danas u vestima.
Ista suština i isto prokletstvo leže u rezultujućem dobitku. I to će neizbežno „funkcionisati“, bez obzira na količinu stečenu na račun ljudske bede.
Ne daj Bože da na ovaj način profitiraš od ljudi: takav novac će te dovesti do večne muke koja nikada neće prestati.
Protojerej Sergej Uspenski
