Kada se izgubi vera u zajednicu, a svako postane stranac jedan drugom, možda je potrebno samo jedno podsećanje na zaboravljenu lekciju. Ovo nije priča o čudima ili moštima, već o jednostavnoj, ali snažnoj istini: mir počinje u nama, a ponekad je potrebno samo malo svetlosti da ga ugledamo i podelimo sa drugima.
Na vrhu strme litice, gde je vladala tišina prekinuta samo šapatom vetra kroz retke borove, u pećini čiji je ulaz bio zagrljen divljim bršljanom, živeo je jedan starac, koji je mnogima bio poznat po svojoj prozorljivosti. Godinama, možda i decenijama, nije napustio svoje usamljeno prebivalište, u kome se miris vlažne zemlje i planinskog biljaka provlačio se kroz vazduh, mešajući se sa mirom koji je carovao unutra. Jedini kontakt sa spoljnim svetom bio je brat Jovan, jedan od mlađih monaha iz obližnjeg manastira, koji bi mu svakodnevno donosio skromnu hranu. Jovan je bio tih i poslušan, njegovi koraci lagani na kamenitoj stazi koja je vodila do pećine.
Ali jedno jutro, umesto Jovana, na vratima pećine se pojavio iguman manastira, otac Simeon. Njegovo lice, obično vedro i puno nade, sada je bilo zasenjeno tugom. Držao je korpu sa hranom u rukama, ali je njegov pogled bio uperen u zemlju.
Starac, čije je lice bilo ispresecano dubokim borama poput mape života, pozva ga unutra. Pećina je bila jednostavna, sa kamenim zidovima i zemljanim podom. Svetlost je jedva prodirala kroz ulaz, ali je bilo dovoljno da se razaznaju dve grube klupe i jedan mali drveni sto na kome je stajala stara Biblija.
Iguman je ušao i sa teškom uzdahom spustio korpu na sto. Seo je na jednu od klupa, ne podižući pogled.
„Oče,“ počeo je iguman, njegov glas jedva čujan, „došao sam da vam se požalim. Srce mi je teško.“
Starac je seo naspram njega, njegove mudre oči su ga pažljivo posmatrale. „Govori, sine. Znam da te nešto muči.“
Iguman je duboko udahnuo, kao da skuplja snagu da izgovori reči koje su mu ležale na duši. „Manastir nam propada, oče. Zapusteće. Nema novih monaha. Mladi ljudi više ne žele ovakav život. A nemamo ni mošti svetitelja da bi nam narod dolazio, da bi se divio i molio. Nekako smo se i mi, bratija, otuđili jedni od drugih. Kao da smo neka izumiruća vrsta. Jedva da progovorimo, svako svakom smeta. Nema više one radosti i zajedništva koje je nekada krasilo naš manastir.“
Starac ga je pažljivo saslušao, ne prekidajući ga ni jednom rečju. Kada je iguman završio svoju tužnu ispovest, starac se tiho nasmejao. Nije to bio podrugljiv smeh, već više blagi, kao da je čuo neku dragu šalu, nešto što je u osnovi tužno, ali ima i svoju komičnu stranu.“
Iguman je podigao pogled, iznenađen i malo zbunjen. „Vi se smejete, oče? Zar je moguće da vam je smešno ovo što sam Vam ispričao? Naše muke, propadanje našeg manastira?“
Starac je ponovo tiho nasmejao, ali ovoga puta sa više razumevanja i topline u glasu. „Ne, sine, ne smejem se vašoj muci. Smejem se jednoj posebnoj ironiji, jednoj neobičnoj situaciji koja se odvija upravo tamo odakle dolaziš. U tvom manastiru.“
„U mom manastiru?“ upita iguman sa još većom zbunjenošću.
„Da,“ potvrdi starac. „Jer među vama je jedan sveti čovek, a vi očajavate i tužite.“
Iguman je ostao bez reči. Sveti čovek? U njegovom manastiru? Ko bi to mogao biti? Pomislio je na svu bratiju, jednog po jednog, i na svakom je nalazio neku manu, neku slabost. Brat Petar je bio previše spor, brat Luka previše tvrdoglav, brat Marko previše ćutljiv… Nije mogao da zamisli da bi iko od njih mogao biti svetac.
Sa teškim mislima, iguman se oprostio od starca i krenuo nazad ka manastiru. Dok je silazio strmom stazom, njegov um je bio zaokupljen rečima starca. Ko bi to mogao biti? Neprestano je prebirao po sećanjima i posmatrao svakog od bratije u svom umu, pokušavajući da otkrije ko bi mogao da poseduje tu posebnu svetost.
Kada se vratio u manastir, sazvao je svu bratiju. Ispričao im je šta je čuo od starca, prenoseći njegove reči doslovno. Nije spekulisao niti pokušavao da pogodi ko bi mogao biti taj sveti čovek. Samo je preneo poruku.
Od tog dana, u manastiru se raširila neka čudna radost. Ne radost koja se manifestovala glasnim smehom i veseljem, već tiha, unutrašnja radost koja je zračila iz svakog monaha. Svi su postali veseliji, pažljiviji jedni prema drugima. Svako je na svakoga sumnjao, u najboljem mogućem smislu. Svako je počeo da pazi na druge, da ih sluša sa više razumevanja, da uvažava njihove potrebe i mišljenja.
Brat Petar je počeo da nudi pomoć bratu Luki, iako je znao da će to usporiti njegov rad. Brat Luka je počeo strpljivo da sluša brata Marka, pokušavajući da razume njegove retke, ali mudre reči. Čak su i međusobne sitne svađe i prepirke prestale. Svaki monah je u svom srcu pomislio: „Možda je on taj sveti čovek. Moram biti dobar prema njemu.“ A onda bi pomislio: „A možda sam ja taj sveti čovek? Moram biti dostojan te uloge.“
Ova promena nije ostala nezapažena od strane naroda koji je živeo u okolini manastira. Ljudi su primetili novu toplinu i gostoljubivost kod monaha. Počeli su sa radošću da dolaze u manastir, tražeći duhovne savete i utehu. Manastir je ponovo oživeo. Broj bratije se povećao, mladi ljudi su počeli da se interesuju za monaški život, privučeni atmosferom mira i ljubavi koja je vladala u manastiru.
Nekoliko meseci kasnije, iguman Simeon je ponovo krenuo ka pećini starog monaha. Ovoga puta, njegovo lice je sijalo od sreće i zahvalnosti. Kada je stigao do pećine i pozdravio starca, rekao je: „Oče, shvatio sam pouku. Sve sam ih posmatrao pažljivo i detaljno. Svi su zlata vredni. Nisam mogao da zamislim šta imamo dok ih nisam počeo pomno pratiti.“
Starac se ponovo nasmejao, njegov osmeh je bio još topliji nego prvi put. „Sine,“ reče on, „svi su ljudi dobri. Samo smo mi krivi što prvo u svakom tražimo ono najgore.“
Iguman je dugo razmišljao o ovim rečima dok se vraćao u manastir. Shvatio je da svetost nije nešto što se može prepoznati na prvi pogled, niti je rezervisana za posebne pojedince. Svetost je potencijal koji leži u svakom čoveku, a ljubav i pažnja su ključevi koji mogu otključati taj potencijal. Od tog dana, iguman je vodio svoj manastir sa još više ljubavi i razumevanja, znajući da je svaki monah, pa i svaki čovek, u svojoj suštini dobar i vredan poštovanja. A manastir je nastavio da cveta, ne zbog moštiju ili čuda, već zbog jednostavne istine koju je starac podelio sa igumanom u usamljenoj pećini.
Za Fondaciju „Prijatelj Božiji“: Stavro Vasilidos
