Dušan Aleksić, bivši logoraš u Jasenovcu, opisao je svoje ratno detinjstvo u tri knjige. Stradanje rodnog sela Jelovac u ustaškim logorima i zbegovima na Kozari u Drugom svetskom ratu, gde su partizani u noći između 3. i 4. jula 1942. godine probili neprijateljski obruč, Dušan Aleksić (89) opisao je u tri knjige. To su „Šezdeset pet godina Osnovne škole u Gornjem Jelovcu”, „Tragedija srpskih ognjišta u Jelovcu” i „Zavere, ratovi i genocid nad srpskim narodom”.
Agronom i doktor tehničkih nauka, sada penzioner nastanjen u Beogradu, ispisao je više stotina stranica o ustaškim zverstvima i o svome spaljenom i uništenom selu. Dušan je bio zatočenik logora Jasenovac. Imao je tada šest godine, a njegova svedočenja pretočena su i na film „Dara iz Jasenovca”.
U prvoj knjizi opisao je đake jelovačke škole, bivše jasenovačke logoraše. U drugoj knjizi opisao je svoje selo u ratnom paklu, a među njima heroje sa Kozare.
„Posle dve knjige, ostalo je mnogo ratnih događaja u mojim sećanjima. Moj prijatelj dr Milorad Zakić kazao je da treba da pišem o svom narodu. Sve što nije zapisano, osuđeno je na zaborav,” kazao je Aleksić, objašnjavajući motive za svoje knjige. Tako je nastala treća knjiga o Aleksićevom rodnom selu, o Kozari i stradanju srpskog naroda u BiH. „Tri moje knjige, doživljavam kao tri prsta, tri krsta i tri spomenika Jelovcu i Jelovčanima,” kaže za „Politiku” Dušan Aleksić.
Svi Aleksići, u kozarskim zbegovima i tokom proboja, kada su partizani, za 80.000 nejači, otvorili put u slobodu, držali su se zajedno. Ali nakratko. Tog jutra, 5. jula 1942. godine zarobljeno je šezdesetoro Aleksića. Među njima bilo je trinaestoro iz jedne kuće, njegove. U Mlječanici Nemci su ih predali ustašama, koje su ubile Dušanovog dedu Jovana, zvanog Jovančić.
„Sestra Dušanka i ja vrištali smo od straha. Ustaše su naredile da ućutimo, jer će i nas ubiti. Zanemeli smo,” priča Dušan, čije slike iz detinjstva su, i posle osam decenija, sasvim sveže. Nepregledna kolona Jelovčana i Kozarčana kretala se sporo. Žene su nosile decu, torbe, malo hrane, koju jabuku nađenu u nekom jarku, flašicu vode… U Donjoj Gradini, skelom su preko Save prebačeni u Jasenovac. Bilo je to 6. jula 1942. godine. Veče se već uveliko sputilo kada je Dušan sa majkom Stevanijom, bratom Spasojem (14) i sestrama Dušankom (12) i Radosavom (10) ušao u logorski krug, ograđen visokom, bodljikavom žicom. Otac Nikola je ostao na Kozari. Izbegao je nemačke zasede i preživeo rat.
„Malo hrane što smo imali, brzo smo pojeli, a po nekoliko dana ništa nismo jeli. Nismo ni osećali glad, samo strah”, priseća se Dušan teških dana, kada je smrt bila svakom logorašu i Srbinu iznad glave kao omča koja se klati na svakom mestu, kao čekić u ustaškim rukama od čijeg udarca, svaka lobanja puca u trenutku. Tokom boravka u Jasenovcu izgubio je dvojicu braće od stričeva, Sretu, sina Milinog koji je imao godinu i po, i Marjana, sina Vladinog od tri i po godine. Umrli su od bolesti i gladi.
„Majka Stevanija mi je zaklonila pogled da ne gledam kada su umirali u strašnim mukama. Nijedno jutro nije svitalo bez mrtve dece. A umirali su od gladi i bolesti, od batina, od svakojake muke i nevolje,” seća se Dušan.
On je tog vrelog leta 1942. godine imao svega šest godina, a najstariji brat Spasoja, kojem je majka obukla žensku odeću, 14. Učinila je to da bi ga sačuvala, jer su dečake njegovog uzrasta odvodili bez traga.
„Spasoja, prerušen u devojčicu, ležao je na prašnjavoj zemlji. Izmoren, uplakan, slabašan… Ustaša pita majku kako se devojčica zove. Mati odgovara, Spasenija”, prepričao nam je Dušan taj događaj, duboko urezan u njegovo pamćenje.
Zato je u ustaškim knjigama Spasoja evidentiran kao žensko, kao Spasenija.
Nakon tri nedelje u Jasenovcu, stanovnike sela Jelovac ustaške vlasti su popisale i stočnim vagonima, kojim se širio nesnošljiv smrad, trulež ljudski tela, odvezle dalje. Tu je bilo strašno. Vruće, zagušljivo, bez vazduha… Krenuli su, posle dugog čekanja, ne znajući gde idu. Kompozicija je, posle dugog vremena i sporog kretanja, zaustavljena u opštini Rajić, kod Nove Gradiške. Njegova majka sa decom dospela je u selo Borovac, u Zapadnoj Slavoniji, i raspoređena u kuću Pejina Ljiljka, koji je imao ženu Katu, Čehinju. Pejin je bio Srbin. Imali su oženjenog sina Đuru, snahu i troje unuka. Kod njih su Aleksići boravili tri meseca. A onda, sasvim neočekivano, usledio je povratak na Kozaru. Njihov komšija iz Jelovca Marko Drča, imućan pre rata, uspostavio je kontakt sa novim vlastima u Prijedoru da bi sačuvao živote svojih najbližih, ali i svojih komšija. Saznao je gde su, pribavio propusnice i došao u Rajić, da se sretne sa njima.
„Strini Jovanki Marko je dao dokument pribavljen u Prijedoru kojim nam je omogućen povratak kući”, ispričao nam je Aleksić.
Njegovi roditelji, brat i sestre preživeli su rat, ali sa trajnim ožiljcima na srcu.
Scene iz filma ga podsetile na patnje
Scene iz rata, Dušan je proživeo još jednom u filmu „Dara iz Jasenovca”. „Nisam mogao da gledam film, nego samo povremeno. Kada se pojavi scena zločina, ja ustanem, pa ne gledam. Izađem. Zaklonim glavu, kao što je meni majka zaklanjala u logoru, da ne gledam kako umiru moja braća. Posle se vratim i tako, opet gledam. Ne mogu od svoje sudbine pobeći”, kaže Aleksić.
