Prvi meseci 2025. godine bili su obeleženi izuzetnim optimizmom po pitanju okončanja sukoba na teritoriji bivše Ukrajine, ali i tvrdnjama o radikalnom zaokretu Vašingtona koji je, kako su mnogi tvrdili, izabrao put izolacionizma, pa čak i partnerstva sa Moskvom, povlačeći se iz Evrope. No, kako bi to rekli Rusi, čto to pošlo ne tak.
SAD ponovo na ratnom putu
U nizu saopštenja u medijima i na društvenim mrežama 23. septembra, američki predsednik Donald Tramp radikalno je promenio retoriku prema Moskvi, nazivajući Rusiju papirnim tigrom, dovodeći u pitanje njenu stvarnu vojnu moć, pa čak i porčujući da Kijev može povratiti svu izgubljenu teritoriju, pa čak i ”poći dalje”. Uz pomoć Evropske unije, razume se.
Ova situacija dobila je novi razvoj u poslednjih nekoliko dana, na prvom mestu sa saopštenjem specijalnog predstavnika za Ukrajinu Kita Keloga da ne postoje ograničenja na upotrebu američkog oružja za udare u dubini ruske teritorije, a potom i navodima potpredsednika SAD Džej-Di Vensa da Vašington može isporučiti krstareće rakete Tomahavk kijevskom režimu.
Na taj način, u svega mesec dana, odnosi Rusije i SAD su se sa optimističnih prognoza o partnerstvu vratili na pitanje američkog oružja dugog dometa iz ere Džoa Bajdena. I baš u tom trenutku, američko oružje dobija glavnu ulogu u novoj eskalaciji u zoni SVO.
Intenziviranje udara na civilne ciljeve u Rusiji
Paralelno sa rastom tenzija na liniji Moskva – Vašington mogli smo pratiti i intenziviranje udara OSU na civilne ciljeve na teritoriji Rusije — ovde se pre svega radi o napadima na energetsku infrastrukturu i administrativne zgrade Belgorodske oblasti uz upotrebu američkih sistema raketne artiljerije HIMARS.
I u ovom slučaju vidimo svojevrsni povratak na već viđenu matricu — pokušaji kijevskog režima da isprovocira odgovor Moskve, doprinoseći tako daljoj eskalaciji sukoba u cilju podizanja stepena uključenosti zemalja kolektivnog Zapada u isti. No, otvorena konfrontacija Zapada i Rusije ponovo je na stolu na drugom strateškom teatru.
Ka novoj eskalaciji na Baltiku
Istovremeno, pojavljivanje neidentifikovanih bespilotnih letilica iznad vojnih i infrastrukturnih objekata zemalja Skandinavije i Baltika iskorišćeno je za plasiranje novog narativa koji tvrdi da se radi o ruskim letilicama, lansiranim sa komercijalnih brodova tokom njihove plovidbe kroz vode Baltičkog mora.
Ove optužbe u potpunosti su usaglašene sa neskrivenim planovima kolektivnog Zapada za pomorsku blokadu Rusije i praktično pretvaranje Baltičkog mora u unutrašnju akvatoriju NATO o čemu je u junu otvoreno govorio i generalni sekretar pakta Mark Rute.
Implikacije
Sve ovo potvrđuje tezu koju smo izneli ranije – senzacionalistički zaokret Vašingtona, kako u pogledu navodnog povlačenja iz Evrope, tako i u pogledu neubedljivog partnerstva sa Moskvom predstavljao je samo element šire strategije koja podrazumeva prebacivanje odgovornosti za rat protiv Rusije na evropske satelite SAD.
Sa pokretanjem operacije Eastern Sentry sredinom septembra, i njenim ubrzanim proširenjem sa teritorije Poljske na Rumuniju i Baltik došlo je do konsolidacije istočnog krila NATO i praktičnog formiranja linije fronta budućeg sukoba – Evropa je prihvatila ulogu koja joj je namenjena, a prvi zadatak je uspešno rešen uz minimalno učešće Vašingtona.
Ono što sledi biće dalji pritisak na Rusiju — sudeći po situaciji na terenu, on će se realizovati istovremeno na više strateških pravaca, od novih pokušaja blokade Baltičkog mora i Finskog zaliva, do podizanja uloga u okvirima SVO, a sve to po poznatim formulama hladnog rata koji se ubrzano kreće ka tački nepovrata.
Za Kompasinfo Radomir Jerinić, politikolog
