Na Kolektivnom zapadu ima previše protivnika dogovora predsednika Trampa sa Vladimirom Putinom. Taj deo elite bi rado produžio ukrajinski sukob i teško bi bio zadovoljan bilo čime do potpunog ruskog poraza
Verbalni obračun u Ovalnoj sobi od prošlog petka prilično je razbesneo predsednika Vladimira Zelenskog, jer su Donald Tramp i Vladimir Putin veoma blizu dogovora o Ukrajini. S druge strane, sastanak evropskih lidera u Londonu je poslao poruku da je Zelenski i dalje u dobrom društvu.
Povezujući sve to, oštroumni Stiven Brajen, vodeći stručnjaka za bezbednost, strategiju i tehnologiju koji je ranije obavljao visoke funkcije u Pentagonu i na Kapitolu, napisao je na sledeće: „Tramp je pozvao Makrona i Starmera u Vašington čisto da ih obavesti o događajima, što je očigledno i učinio. Francuzi su otišli prilično nezadovoljni, ali Starmer se načelno složio. On je predložio da se u svaki dogovor oko Ukrajine uključi Član pet NATO, ali je Tramp odbacio taj zahtev. Putin je u međuvremenu razgovarao sa kineskim predsednikom Sijem i poslao Sergeja Šojgua u Peking da se sretne sa njim.“
„A Tramp je pozvao Zelenskog. Pokriće za njegov dolazak u Vašington bio je ‘Sporazum o mineralima’ koji su dvojica lidera trebala da potpišu… Ipak, pravi razlog posete bilo je obaveštavanje ukrajinskog predsednika o pregovorima sa Putinom i traženje njegove podrške.“
Obnovljena komunikacija
No, stvari nisu išle tako jednostavno. Tramp nije mogao čak ni da izvesti Zelenskog o mirovnim pregovorima, a ni da potpiše navedeni sporazum o mineralnim bogatstvima ukrajine, jer je Zelenski imao velikih primedbi na bilo kakve pregovore sa Putinom. Još značajnije je što je te primedbe izneo javno, pred svim novinarima i u lice predsedniku Trampu. Rezultat je otkazivanje zatvorenog sastanka dva lidera, Na koncu je Tramp saopštio Zelenskom da će „biti ponovo primljen tek kada bude spreman za mir.“
Tako danas stoje stvari. Strateško savetovanje koje Tramp treba da održi sa svojim savetnicima poslaće signal o tome šta će se dešavati dalje. Postoji velika verovatnoća da Amerika prekine isporuke oružja i/ili finansijsku pomoć Ukrajini. Sad, kada je pređen Rubikon, Tramp će teško promeniti kurs prema Rusiji, osim, naravno, ako Zelenski u potpunosti popusti zahtevima, što se čini malo verovatnim. Rusi, naravno, pozdravljaju njegov pad.
Malo je verovatno da će Tramp popustiti pod izlivima besa iz Evropske unije ili da će biti impresioniran ponašanjem Britanije. Takođe, Nemačka je bez vlade još narednih nekoliko nedelja, što slabi „evropski udarac“.
Zaista, komunikacijski kanali između Moskve i Vašingtona dobijaju na značaju. Moskva procenjuje da Tramp ima prednost u pregovorima u odnosu na druge aktere (EU). To pokazuje i optimizam u Putinovoj izjavi prošlog četvrtka, kada se obraćao Savetu Federalne bezbednosne službe (kolegijumu najviših ruskih obaveštajnih zvaničnika).
Putin je započeo rekavši da se svet i međunarodni odnosi brzo menjaju i da „prvi kontakti sa novom američkom administracijom bude određene nade“. Zatim je dodao: „Postoji obostrano razumevanje da radimo na obnavljanju odnosa dve države (sa Trampovom administracijom) i da postepeno rešavamo ogroman broj sistemskih i strateških problema u globalnoj bezbednosnoj arhitekturi koji su izazvali i ukrajinsku, ali i druge krize… Važno je da naši partneri pokazuju pragmatizam i realističku viziju stvari i da odbacuju brojne stereotipe i mesijanske, ideološke klišee svojih prethodnika.“
Putin je procenio da postoje uslovi za dijalog „o donošenju fundamentalnog rešenja za krizu u Ukrajini, (…) dijalog o stvaranju sistema koji će istinski obezbediti ravnotežu i razumevanje interesa, dugoročan i nedeljiv sistem evropske i globalne bezbednosti, gde bezbednost nekih zemalja ne može biti obezbeđena na štetu bezbednosti drugih zemalja, definitivno ne na štetu Rusije.“
Međutim, Putin je takođe ukazao da delovi zapadnih elita „i dalje žele da održe svet nestabilnim i da će ove snage pokušati da naruše ili kompromituju ponovo započeti dijalog“. Stoga je od vitalnog značaja da se „iskoristi svaka mogućnost koju dijalog i rad specijalnih službi nude da se spreče takvi pokušaji“.
Kriza poverenja
Zaista, New York Times je objavio da je ministar odbrane Pit Hegset pozvao Američku sajber komandu da obustavi ofanzivne operacije protiv Rusije, a sve to „kao deo šireg preispitivanja svih operacija koje se vode protiv Rusije“. Podjednako, pojavili su se izveštaji da je Putin dao slične instrukcije kojima ograničava delovanje ruskih agencija.
Ono što daje dodatni čar ovakvom razvoju događaja je i to što se mnoge od najsofisticiranijih američkih operacija protiv Rusije vode iz britanskog Vladinog komunikacijskog štaba, čuvene obaveštajne agencije koja je razbijala enigma kodove u Drugom svetskom ratu. Čini se, dakle, da se Sjedinjene Države postepeno odvajaju od dugogodišnjih zajedničkih operacija sa Velikom Britanijom usmerenih protiv Rusije.
Izveštaj Guardian-a je potvrdio izveštaj Times-a o promenama u američkoj politici. Dodato je da se poboljšanje odnosa između SAD i Rusije vidi i u tome što se čini da SAD „više ne karakterišu Rusiju kao pretnju u oblasti sajber-bezbednosti.“
U izveštaju Guardian-a se tvrdi da su analitičari iz tajne Agencije za sajber-bezbednost i bezbednost infrastrukture (Cisa) Sjedinjenih Država pod uslovom anonimnosti kazali kako su bili „usmeno obavešteni da ne treba da prate ili izveštavaju o ruskim pretnjama, iako je to ranije bilo glavni fokus agencije.“
Očigledno je da je došlo do krize poverenja u „specijalnim odnosima“ SAD i Velike Britanije, ili, da kažemo drugačije, administracija Donalda Trampa preduzima korake da odvoji Agenciju (Cisa) od neovlašćenih operacija.
Zanimljiva je cela istorija neovlašćenih operacija špijunskih agencija, dominantno iz Hladnog rata. Jedan od najpoznatijih slučajeva bio je incident od prvog maja 1960. godine, kada je američki špijunski avion U-2, kojim je pilotirao Frensis Geri Pauers, leteo na visini od 80.000 stopa i bio oboren iznad sovjetskog vazdušnog prostora. To je izazvalo diplomatsku krizu koja je dovela do kolapsa samita u Parizu između tadašnjeg predsednika SAD, Dvajta Ajzenhauera, i sovjetskog lidera Nikite Hruščova. Takođe, to je prekinulo san o „detantu“ između dve velesile.
Danas smo u prilično sličnoj situaciji situacija, toga su svesni i Vašington i Moskva. Potreba za velom tajnosti u dijalogu na visokom nivou između Kremlja i Bele kuće je očigledna. Ima previše protivnika na Kolektivnom zapadu koji neće biti zadovoljni ničim do ruskog poraza u Ukrajini i koji bi rado nastavili sukob.
U takvoj napetoj situaciji, na ruskoj strani, Kremlj, ipak, na kraju preovlađuje, bez obzira na bilo kakve različite glasove koji postoje u vojno-industrijskom kompleksu ili među (ruskim) „super jastrebovima“ sa osvetničkim namerama.
Ali to nije slučaj u SAD, gde ostaci starog režima i dalje drže važne pozicije, kao što izveštaj Guardian-a jasno pokazuje. Zbog toga se može desiti da kako kaže Stiven Brajen: Tramp „neće sprečiti kolaps Ukrajine, ali može nastojati da postigne sporazum sa Putinom o Ukrajini kada Zelenski bude otišao“.
