Konzervativna revolucija, ili tačnije kontrarevolucija, koju Donald Tramp sprovodi na Zapadu, odnosno u Sjedinjenim Američkim Državama, predstavlja duboki politički, kulturni i ekonomski zaokret kojim se stavlja tačka na liberalno-globalni poredak, dominantnu ideološku matricu poslednjih decenija, od 1991. godine.
USLOVI ZA SUŠTINSKU PROMENU
Trampov prvi mandat bio je po mnogo čemu drugačiji, ovlašćenja ograničena, a potezi suzdržani. Razlog je što te 2016. Tramp nije osvojio većinu glasova. Sada su stvari znatno drugačije zbog čega se diže kosa na glavama liberalne političke elite u Evropi ali i svima onima koji su bili deo onoga što smo nazivali Kolektivnim zapadom. Za mnoge od njih, SAD su danas „Zapadna Rusija“. Na izborima 2024. Tramp je osvojio više glasova i, što je najvažnije ima podršku kabineta za svoju desnu agendu. Takođe, ovog puta on ima kontrolu nad oba doma Kongresa i Vrhovnim sudom. Shodno tome, stekli su se svi politički i institucionalni uslovi za konzervativnu revoluciju.
Dok su levi krugovi uvereni da će liberalno-demokratske ustanove u zemlji demontirati Trampove odluke što će dovesti do globalne nestabilnosti, desni, u političkom zaokretu, prepoznaju spas za SAD koje su u protekle četiri godine (od povlačenja iz Avganistana 2021.) izgubile na prestižu i ugledu u svetu. Sledstveno, svet koji su SAD okupirale nakon 1945. (nametajući u tom procesu zapadni model demokratije kao univerzalan i obavezan za sve) iz dana u dan sve više se razgrađuje. Vašington je jednostavno primoran da nađe novu političku, ekonomsku i ideološku alternativu. To je logična reakcija na trenutno realpolitičko stanje na Zapadu.
OBRAČUN SA MOČVAROM
Tramp je još u prvom mandatu govorio da će voditi bitku protiv birokratske, medijske i političke elite koju naziva imenom swamp (močvara). Iako su u decembru 2024. mnogi verovali da se Tramp nagodio sa američkom dubokom državom, marta 2025. deluje da je novi američki predsednik krenuo u njenu potpunu likvidaciji, ili bar njeno ograničavanje. Dakle, otvorena i suverena država na prvom mestu. Ruski filozof Aleksandar Dugin u članku „Još dublja država“ i „Mračno prosvetiteljstvo“, ističe da je duboka država postala globalna internacionalna mreža liberalnih globalista, a da isto tako duboku državu shvataju i same Trampove pristalice.
Zašto konzervativna revolucija u SAD, iako se nalazi u svom zenitu, deluje kao apsolutna? Mnogi ogorčeni liberalno nastrojeni Evropljani veruju da je sve ovo rezultat „ludila“ autoritarne ličnosti (Trampa), nove američke elite (oligarhije) i njihove samovolje, ali to nije u potpunosti tačno. Podrška Donaldu Trampu dolazi iz redova običnih Amerikanaca, industrijskih radnika, malih preduzetnika i religioznih zajednica koje su ignorisane od strane korporativnih elita.
REVOLUCIJA JE KRENULA IZ NARODA
Šta to znači? Izbori 2024. predstavljali su revoluciju „odozdo“ (iz naroda), a početak ispunjavanja datih obećanja 2025. godine od strane odabrane političke i ekonomske elite može se nazvati revolucijom „odozgo“ (kroz državne institucije i političku elitu).
Shodno tome, kontrarevolucija koja se trenutno odvija u SAD predstavlja simbiozu narodnog otpora i korenitih institucionalnih promena. Ovo nije samo reakcija na „ekstremni“ progresivizam kojem svedočimo poslednjih 4–5 godina, već pokušaj povratka osnovnih civilizacijskih temelja, iako na prvi pogled ne deluje tako. Kulturni ratovi, neoliberalni ekstremizam i globalistički sistem našli su se u povlačenju pred tradicionalizmom, izolacionizmom i nacionalizmom. Otuda je ova godina prekretnica u kojoj SAD zaista ulaze u novu fazu svog razvoja.
KADA POSRNE CENTAR IMPERIJE
Pad Berlinskog zida 1989. godine i kraj Hladnog rata doneli su demokratiju većem delu centralne i istočne Evrope, a takav oblik uređenja SAD nametnule su kao optimum regiminis (najbolji oblik vlasti). Liberalna demokratija je predstavljena ne samo kao politički sistem, već kao krajnja tačka istorijske evolucije, neosporivi ideal kojem sve nacije neizbežno teže (Fransis Fukujama, Kraj istorije i poslednji čovek).
Međutim, od početka 21. veka, liberalna demokratija je počela da se povlači, a sada je ugrožena u jednoj od svojih prvih i najvažnijih domovina – u svojoj matici. Taj proces je kulminirao 20. januara 2025. godine, datumom koji mnogi vide kao zvanični kraj neoliberalnog sveta. Nije teško sagledati značaj ovog obrta – to je kao da zamislimo Francusku u haosu u vreme Napoleonovih osvajanja ili vijetnamske komuniste bez podrške SSSR-a ili Kine. Formula je jasna: kada centar imperije posrne, celokupna struktura se dovodi u pitanje. Međutim, pitanje više nije da li će se svet promeniti, već kako će izgledati novi poredak i ko će u njemu imati primat.
Globalizam je zamenio nacionalizam, a neoliberalizam je zamenio protekcionizam. Kako to tvrdi Branko Milanović, „rasna i rodna ravnopravnost, slobodno kretanje radne snage, multikulturalizam – su mrtvi“. Ako su dženderizam i LGBTQ farse, koje prihvata manjina, imale uspeha poslednje četiri godine, onda će Trampove anti-vouk odluke u kojima se poštuju dom, porodica, crkva i država, a koje želi većina, biti korenitije i dugotrajnije. Povratak na „štrumfove“ sa otvaranja Olimpijskih igara u Parizu prošle godine i slične pojave biće nešto nezamislivo ili jednostavno marginalizovano. Shodno tome, svaka kritika dženderizma u proteklih četiri do pet godina bila je nepotrebno pružanje pažnje i trošenje energije ovoj društvenoj pojavi, jer je u pitanju bio običan jeftini trend koji nikada nije mogao da dovede do suštinskih promena.
NEKA RENESANSA POČNE
Neoliberalizam je odigrao svoju istorijsku ulogu, završio na smetlištu istorije i našao se u svojoj dijalektičkoj suprotnosti, u cezarizmu i novoj republikanskoj oligarhiji, u onom cezarizmu na koji nas je 1956. upozoravao Emil Sioran u svom delu „Istorija i utopija“. Na to jasno ukazuje izjava Ilona Maska koji poziva na stvaranje globalnog elitizma i cezarizma. Kako to objašnjava Slobodan Reljić, SAD sve više teže Novoj desnici, cezaru, „nacionalnom izvršnom direktoru“ (diktatoru), pa čak i monarhiji, a za sve to krivo je odsustvo smisla koje vlada na Zapadu već dugi niz godina. Neminovnost autoritarne vladavine i psihološke osnove masa koje žude za vođom predstavljaju sve više istorijsku nužnost. Nema sumnje da će takav jedan stari-novi odnos prema državi, društvu, politici i životu koji sada dopire iz tri najvažnija centra moći (Moskva, Peking, Vašington) ostaviti snažan uticaj na sve zemlje širom sveta, uključujući i Srbiju. Dobro došli u novu 1815. godinu, ili, još bolje, 1920. godinu. Odnosno, dobro došli u ciklizam! Neka renesansa počne!
MINHENSKI GOVOR
Sa druge strane, Trampovo ukidanje podrške Ukrajini i želja za mirom govore da su SAD spremne da prihvate multipolarni svet, ukazujući time veliko poštovanje Rusiji kao jednoj velikoj svetskoj sili, što je neophodno za vođenje zdravih političkih, ekonomskih i diplomatskih odnosa. Tako je Vens tokom svog istorijskog govora u Minhenu zaokružio ono što je Putin započeo 2007. godine i dao do znanja Evropi da se od sada stvari korenito menjaju. Od floskula iz 2022. godine, kada se govorilo kako Rusiju treba rasparčati i osvojiti, došli smo do toga da se SAD povlače pred ruskom sirovom silom. Od divljenja Zelenskom u američkom Kongresu decembra 2022. i njegovog gostovanja u kanadskom parlamentu septembra 2023. godine, kojom prilikom je kao počasni gost doveden Jaroslav Hunka (bivši ukrajinski nacista), danas imamo izbacivanje nelegitimnog ukrajinskog predsednika iz Bele kuće i njegovo ponižavanje pred milionima gledalaca širom sveta. Ovo samo dokazuje koliko je istorija nelogična, haotična i puna kontradikcija.
TRANSFORMACIJA IZ IMPERIJE U CARSTVO
Pogrešno je reći da se Amerika vraća svom klasičnom imperijalizmu iz 19. i 20. veka, jer više deluje da ona trpi transformaciju iz imperije u carstvo. Umesto da širi svoj globalni uticaj kroz vojne intervencije i otvorenu ekonomiju, Amerika sada teži ka centralizaciji moći unutar sopstvenih granica, redefinisanju nacionalnog pitanja i jačanju autoritarizma. Unutrašnja stabilnost dobija prioritet nad direktnom ekspanzijom. Iako se mnogi, govoreći o novoj Trampovoj politici, pozivaju na Reganovu revoluciju, Džeksonovu demokratiju i klasični američki imperijalizam, sada su stvari po mnogo čemu razlikuju. Imperijalistička politika podrazumeva ekspanziju, kontrolu ogromnih teritorija i dominaciju kroz ekonomsku, vojnu i kulturnu superiornost (američki period od 1898. do 2025. godine); međutim, današnje stanje sve više liči na neo-carističku politiku koja se fokusira na jaku unutrašnju hijerarhiju, centralizaciju moći i unutrašnju stabilnost. Sve izjave o pripajanju Grenlanda i Kanade Americi predstavljaju defanzivne mehanizme jednog carstva koji želi da odbrani svoj limes, a ne ekspanzivnu politiku jedne imperije.
TRAMP – NOVI GORBAČOV?
Sukobljavanje SAD sa Evropom i njenim predstavnicima pokazuje da NATO kao savez de facto viš enema pređašnju snagu. Paralela je, u ovom slučaju, slična sa Varšavskim paktom. Ključni razlog za raspad Varšavskog pakta bio je nepoverenje i unutrašnja nestabilnost u zemljama koji su činili savez, kao i nestabilnost samog SSSR-a. Međutim, ne treba zaboraviti ni snažan spoljni pritisak od strane NATO-a koji je trajao skoro pedeset godina. Paralele se mogu povući i sa Prvim atinskim savezom (478–404. pne.). Nastao kao odbrambeni savez – pretvorio se u Atinsku imperiju. Atinska dominacija dovela je do nezadovoljstva među njenim članovima – što je olakšalo Sparti da pobedi u Peloponeskom ratu.
Unutrašnje tenzije unutar NATO-a, radikalne promene u SAD i spoljni pritisci od strane Rusije i Kine (bolje reći BRIKS-a), aludiraju da će ishod na Zapadu biti sličan kao na Istoku. Možda baš Tramp bude bio novi Gorbačov. Podsetimo da se Varšavski pakt nije srušio u jednom danu, kao ni Atinski savez, već se postepeno raspadao od 1989. do 1991. godine. Pred Trampom su pune četiri godine…
NACIONALIZAM-JEDINA REALNA IDEJA
Postavlja se pitanje šta se dešava sa Evropom? Zbog čega ona pruža otpor SAD i odbija suštinske promene u desno? U najkraćem, u Evropi je od sloma nacizma i fašizma 1945. godine, nacionalizam sistematski delegitimisan i uništavan, a on je jedna od glavnih poluga Trampove kontrarevolucije. Iako postoje tendencije da se, posle pandemije, ekonomske krize i sukoba u Ukrajini, mase sve više okreću nacionalizmu kao alternativi globalizmu, stvari u Evropi i dalje ostaju nerešene. U svakom slučaju, od „zabranjene ideje“, nacionalizam danas postaje jedina realna alternativa kao odgovor na ekonomske, migracione i bezbednosne krize koje potresaju kontinent. Dakle, 80 godina sistematskog uništavanja nacionalizma u Evropi i stvaranje lažnih nadnacionalnih ideja usporavaju njeno okretanje ka novim istorijskim proizvodima. Pored toga, tu su i ekonomska zavisnost, pritisci sa obe strane sveta, korumpirani birokratski sistem EU, paralisanost istrošenom liberalnom ideologijom, političke elite koje se plaše promena i gubitka moći koje su akumulirale poslednjih dvesta godina, kao i duhovna, kulturna i ideološka praznina.
POKRET OTPORA BEZ REALNE SNAGE
Međutim, EU, UK i Kanada su samo običan pokret otpora koji nema realne snage, ni političke, ni ekonomske, ni vojne, ni bilo koje druge kapacitete da se odupre svojoj metropoli, a to je Vašington. Sa druge strane, uništeni odnosi sa Rusijom u proteklim godinama, kao i zaoštravanje odnosa sa Kinom, ostavljaju Evropu izolovanom i u sukobu na dva fronta, iz kojeg ne može izaći kao pobednik. Zato će Evropljani najviše stradati u ovom okršaju: zbog ekonomskih pritisaka (cene nafte, gasa i struje su ponovo skočile), zbog nesposobnosti političke elite i zbog istorijske istrošenosti samog kontinenta. Zbog stradanja koje Evropa može pretrpeti, kao što je 1929. godine najteže podnela Veliku ekonomsku krizu, to može dovesti i do najveće regeneracije desnih struja u Evropi: što već dokazuje veliki uspeh AfD-a u Nemačkoj, sve veća popularnost Faraža u UK, Melonijeve u Italiji, Le Penove u Francuskoj, Đorđeskua u Rumuniji, stabilnost Orbana u Mađarskoj i delimično Fica u Slovačkoj.
Evropa mora samo da prihvati ono što je priznala Amerika, a to je da je Rusija pobedila u ovom ratu i da slepo obožavanje „levičarskih dogmi i tabua“, kako ih naziva Srđa Trifković, moraju biti de facto odbačeni i zamenjeni razumom, verom i visokom kulturom.
ŠTA ĆE BITI SA ZAPADOM?
Niko još uvek ne može sa sigurnošću da zna gde će se sve ovo završiti. Tek kroz nekoliko godina moći ćemo da sagledamo logiku svih ovih odluka i procenimo njihove dugoročne posledice. Izvesno je da je zapadna ideja bankrotirala, istrošila se u sopstvenim kontradikcijama. Vrednosti koje su nekada predstavljale temelj Zapada – demokratija, liberalizam, ljudska prava, sloboda govora i mišljenja, kao i neprikosnovenost privatne svojine – više ne postoje u obliku u kojem su vekovima promovisane. Zar je zaista potrebno navoditi razloge za ovu tvrdnju?
Međutim, događaji iz proteklih nekoliko meseci pokazuju da Zapad, ili bar njegov najvažniji deo, i dalje poseduje sposobnost prilagođavanja, transmogrifikacije i reinterpretacije vlastitih vrednosti u skladu sa novim okolnostima i duhom vremena koji diktira Istok.
Zapadna paradigma, dakle, nije nestala, ali je pretrpela, odnosno trpi, radikalnu mutaciju. Pitanje je samo kakav će oblik poprimiti u godinama koje dolaze – i šta će to značiti za ostatak sveta.
