Конзервативна револуција, или тачније контрареволуција, коју Доналд Трамп спроводи на Западу, односно у Сједињеним Америчким Државама, представља дубоки политички, културни и економски заокрет којим се ставља тачка на либерално-глобални поредак, доминантну идеолошку матрицу последњих деценија, од 1991. године.
УСЛОВИ ЗА СУШТИНСКУ ПРОМЕНУ
Трампов први мандат био је по много чему другачији, овлашћења ограничена, а потези суздржани. Разлог је што те 2016. Трамп није освојио већину гласова. Сада су ствари знатно другачије због чега се диже коса на главама либералне политичке елите у Европи али и свима онима који су били део онога што смо називали Колективним западом. За многе од њих, САД су данас „Западна Русија“. На изборима 2024. Трамп је освојио више гласова и, што је најважније има подршку кабинета за своју десну агенду. Такође, овог пута он има контролу над оба дома Конгреса и Врховним судом. Сходно томе, стекли су се сви политички и институционални услови за конзервативну револуцију.
Док су леви кругови уверени да ће либерално-демократске установе у земљи демонтирати Трампове одлуке што ће довести до глобалне нестабилности, десни, у политичком заокрету, препознају спас за САД које су у протекле четири године (од повлачења из Авганистана 2021.) изгубиле на престижу и угледу у свету. Следствено, свет који су САД окупирале након 1945. (наметајући у том процесу западни модел демократије као универзалан и обавезан за све) из дана у дан све више се разграђује. Вашингтон је једноставно приморан да нађе нову политичку, економску и идеолошку алтернативу. То је логична реакција на тренутно реалполитичко стање на Западу.
ОБРАЧУН СА МОЧВАРОМ
Трамп је још у првом мандату говорио да ће водити битку против бирократске, медијске и политичке елите коју назива именом swamp (мочвара). Иако су у децембру 2024. многи веровали да се Трамп нагодио са америчком дубоком државом, марта 2025. делује да је нови амерички председник кренуо у њену потпуну ликвидацији, или бар њено ограничавање. Дакле, отворена и суверена држава на првом месту. Руски филозоф Александар Дугин у чланку „Још дубља држава“ и „Мрачно просветитељство“, истиче да је дубока држава постала глобална интернационална мрежа либералних глобалиста, а да исто тако дубоку државу схватају и саме Трампове присталице.
Зашто конзервативна револуција у САД, иако се налази у свом зениту, делује као апсолутна? Многи огорчени либерално настројени Европљани верују да је све ово резултат „лудила“ ауторитарне личности (Трампа), нове америчке елите (олигархије) и њихове самовоље, али то није у потпуности тачно. Подршка Доналду Трампу долази из редова обичних Американаца, индустријских радника, малих предузетника и религиозних заједница које су игнорисане од стране корпоративних елита.
РЕВОЛУЦИЈА ЈЕ КРЕНУЛА ИЗ НАРОДА
Шта то значи? Избори 2024. представљали су револуцију „одоздо“ (из народа), а почетак испуњавања датих обећања 2025. године од стране одабране политичке и економске елите може се назвати револуцијом „одозго“ (кроз државне институције и политичку елиту).
Сходно томе, контрареволуција која се тренутно одвија у САД представља симбиозу народног отпора и коренитих институционалних промена. Ово није само реакција на „екстремни“ прогресивизам којем сведочимо последњих 4–5 година, већ покушај повратка основних цивилизацијских темеља, иако на први поглед не делује тако. Културни ратови, неолиберални екстремизам и глобалистички систем нашли су се у повлачењу пред традиционализмом, изолационизмом и национализмом. Отуда је ова година прекретница у којој САД заиста улазе у нову фазу свог развоја.
КАДА ПОСРНЕ ЦЕНТАР ИМПЕРИЈЕ
Пад Берлинског зида 1989. године и крај Хладног рата донели су демократију већем делу централне и источне Европе, а такав облик уређења САД наметнуле су као optimum regiminis (најбољи облик власти). Либерална демократија је представљена не само као политички систем, већ као крајња тачка историјске еволуције, неоспориви идеал којем све нације неизбежно теже (Франсис Фукујама, Крај историје и последњи човек).
Међутим, од почетка 21. века, либерална демократија је почела да се повлачи, а сада је угрожена у једној од својих првих и најважнијих домовина – у својој матици. Тај процес је кулминирао 20. јануара 2025. године, датумом који многи виде као званични крај неолибералног света. Није тешко сагледати значај овог обрта – то је као да замислимо Француску у хаосу у време Наполеонових освајања или вијетнамске комунисте без подршке СССР-а или Кине. Формула је јасна: када центар империје посрне, целокупна структура се доводи у питање. Међутим, питање више није да ли ће се свет променити, већ како ће изгледати нови поредак и ко ће у њему имати примат.
Глобализам је заменио национализам, а неолиберализам је заменио протекционизам. Како то тврди Бранко Милановић, „расна и родна равноправност, слободно кретање радне снаге, мултикултурализам – су мртви“. Ако су џендеризам и LGBTQ фарсе, које прихвата мањина, имале успеха последње четири године, онда ће Трампове анти-воук одлуке у којима се поштују дом, породица, црква и држава, а које жели већина, бити коренитије и дуготрајније. Повратак на „штрумфове“ са отварања Олимпијских игара у Паризу прошле године и сличне појаве биће нешто незамисливо или једноставно маргинализовано. Сходно томе, свака критика џендеризма у протеклих четири до пет година била је непотребно пружање пажње и трошење енергије овој друштвеној појави, јер је у питању био обичан јефтини тренд који никада није могао да доведе до суштинских промена.
НЕКА РЕНЕСАНСА ПОЧНЕ
Неолиберализам је одиграо своју историјску улогу, завршио на сметлишту историје и нашао се у својој дијалектичкој супротности, у цезаризму и новој републиканској олигархији, у оном цезаризму на који нас је 1956. упозоравао Емил Сиоран у свом делу „Историја и утопија“. На то јасно указује изјава Илона Маска који позива на стварање глобалног елитизма и цезаризма. Како то објашњава Слободан Рељић, САД све више теже Новој десници, цезару, „националном извршном директору“ (диктатору), па чак и монархији, а за све то криво је одсуство смисла које влада на Западу већ дуги низ година. Неминовност ауторитарне владавине и психолошке основе маса које жуде за вођом представљају све више историјску нужност. Нема сумње да ће такав један стари-нови однос према држави, друштву, политици и животу који сада допире из три најважнија центра моћи (Москва, Пекинг, Вашингтон) оставити снажан утицај на све земље широм света, укључујући и Србију. Добро дошли у нову 1815. годину, или, још боље, 1920. годину. Односно, добро дошли у циклизам! Нека ренесанса почне!
МИНХЕНСКИ ГОВОР
Са друге стране, Трампово укидање подршке Украјини и жеља за миром говоре да су САД спремне да прихвате мултиполарни свет, указујући тиме велико поштовање Русији као једној великој светској сили, што је неопходно за вођење здравих политичких, економских и дипломатских односа. Тако је Венс током свог историјског говора у Минхену заокружио оно што је Путин започео 2007. године и дао до знања Европи да се од сада ствари коренито мењају. Од флоскула из 2022. године, када се говорило како Русију треба распарчати и освојити, дошли смо до тога да се САД повлаче пред руском сировом силом. Од дивљења Зеленском у америчком Конгресу децембра 2022. и његовог гостовања у канадском парламенту септембра 2023. године, којом приликом је као почасни гост доведен Јарослав Хунка (бивши украјински нациста), данас имамо избацивање нелегитимног украјинског председника из Беле куће и његово понижавање пред милионима гледалаца широм света. Ово само доказује колико је историја нелогична, хаотична и пуна контрадикција.
ТРАНСФОРМАЦИЈА ИЗ ИМПЕРИЈЕ У ЦАРСТВО
Погрешно је рећи да се Америка враћа свом класичном империјализму из 19. и 20. века, јер више делује да она трпи трансформацију из империје у царство. Уместо да шири свој глобални утицај кроз војне интервенције и отворену економију, Америка сада тежи ка централизацији моћи унутар сопствених граница, редефинисању националног питања и јачању ауторитаризма. Унутрашња стабилност добија приоритет над директном експанзијом. Иако се многи, говорећи о новој Трамповој политици, позивају на Реганову револуцију, Џексонову демократију и класични амерички империјализам, сада су ствари по много чему разликују. Империјалистичка политика подразумева експанзију, контролу огромних територија и доминацију кроз економску, војну и културну супериорност (амерички период од 1898. до 2025. године); међутим, данашње стање све више личи на нео-царистичку политику која се фокусира на јаку унутрашњу хијерархију, централизацију моћи и унутрашњу стабилност. Све изјаве о припајању Гренланда и Канаде Америци представљају дефанзивне механизме једног царства који жели да одбрани свој лимес, а не експанзивну политику једне империје.
ТРАМП – НОВИ ГОРБАЧОВ?
Сукобљавање САД са Европом и њеним представницима показује да НАТО као савез de facto виш енема пређашњу снагу. Паралела је, у овом случају, слична са Варшавским пактом. Кључни разлог за распад Варшавског пакта био је неповерење и унутрашња нестабилност у земљама који су чинили савез, као и нестабилност самог СССР-а. Међутим, не треба заборавити ни снажан спољни притисак од стране НАТО-а који је трајао скоро педесет година. Паралеле се могу повући и са Првим атинским савезом (478–404. пне.). Настао као одбрамбени савез – претворио се у Атинску империју. Атинска доминација довела је до незадовољства међу њеним члановима – што је олакшало Спарти да победи у Пелопонеском рату.
Унутрашње тензије унутар НАТО-а, радикалне промене у САД и спољни притисци од стране Русије и Кине (боље рећи БРИКС-а), алудирају да ће исход на Западу бити сличан као на Истоку. Можда баш Трамп буде био нови Горбачов. Подсетимо да се Варшавски пакт није срушио у једном дану, као ни Атински савез, већ се постепено распадао од 1989. до 1991. године. Пред Трампом су пуне четири године…
НАЦИОНАЛИЗАМ-ЈЕДИНА РЕАЛНА ИДЕЈА
Поставља се питање шта се дешава са Европом? Због чега она пружа отпор САД и одбија суштинске промене у десно? У најкраћем, у Европи је од слома нацизма и фашизма 1945. године, национализам систематски делегитимисан и уништаван, а он је једна од главних полуга Трампове контрареволуције. Иако постоје тенденције да се, после пандемије, економске кризе и сукоба у Украјини, масе све више окрећу национализму као алтернативи глобализму, ствари у Европи и даље остају нерешене. У сваком случају, од „забрањене идеје“, национализам данас постаје једина реална алтернатива као одговор на економске, миграционе и безбедносне кризе које потресају континент. Дакле, 80 година систематског уништавања национализма у Европи и стварање лажних наднационалних идеја успоравају њено окретање ка новим историјским производима. Поред тога, ту су и економска зависност, притисци са обе стране света, корумпирани бирократски систем ЕУ, паралисаност истрошеном либералном идеологијом, политичке елите које се плаше промена и губитка моћи које су акумулирале последњих двеста година, као и духовна, културна и идеолошка празнина.
ПОКРЕТ ОТПОРА БЕЗ РЕАЛНЕ СНАГЕ
Међутим, ЕУ, УК и Канада су само обичан покрет отпора који нема реалне снаге, ни политичке, ни економске, ни војне, ни било које друге капацитете да се одупре својој метрополи, а то је Вашингтон. Са друге стране, уништени односи са Русијом у протеклим годинама, као и заоштравање односа са Кином, остављају Европу изолованом и у сукобу на два фронта, из којег не може изаћи као победник. Зато ће Европљани највише страдати у овом окршају: због економских притисака (цене нафте, гаса и струје су поново скочиле), због неспособности политичке елите и због историјске истрошености самог континента. Због страдања које Европа може претрпети, као што је 1929. године најтеже поднела Велику економску кризу, то може довести и до највеће регенерације десних струја у Европи: што већ доказује велики успех АфД-а у Немачкој, све већа популарност Фаража у УК, Мелонијеве у Италији, Ле Пенове у Француској, Ђорђескуа у Румунији, стабилност Орбана у Мађарској и делимично Фица у Словачкој.
Европа мора само да прихвати оно што је признала Америка, а то је да је Русија победила у овом рату и да слепо обожавање „левичарских догми и табуа“, како их назива Срђа Трифковић, морају бити de facto одбачени и замењени разумом, вером и високом културом.
ШТА ЋЕ БИТИ СА ЗАПАДОМ?
Нико још увек не може са сигурношћу да зна где ће се све ово завршити. Тек кроз неколико година моћи ћемо да сагледамо логику свих ових одлука и проценимо њихове дугорочне последице. Извесно је да је западна идеја банкротирала, истрошила се у сопственим контрадикцијама. Вредности које су некада представљале темељ Запада – демократија, либерализам, људска права, слобода говора и мишљења, као и неприкосновеност приватне својине – више не постоје у облику у којем су вековима промовисане. Зар је заиста потребно наводити разлоге за ову тврдњу?
Међутим, догађаји из протеклих неколико месеци показују да Запад, или бар његов најважнији део, и даље поседује способност прилагођавања, трансмогрификације и реинтерпретације властитих вредности у складу са новим околностима и духом времена који диктира Исток.
Западна парадигма, дакле, није нестала, али је претрпела, односно трпи, радикалну мутацију. Питање је само какав ће облик попримити у годинама које долазе – и шта ће то значити за остатак света.
