Stradanje Maksimovo za Pravoslavlje ne da se opisati: istjazavan od kneževa, obmanjivan od prelata, pljuvan od mase narodne, tučen od vojnika, progonjen, zatvaran, dok najzad, sa odsečenim jezikom i rukom, ne bi osuđen na doživotno progonstvo u zemlju Skitsku, gde tri godine provede u tamnici, pa predade dušu Bogu, 662. godine.
„Ja ne želim da se jeretici muče, niti se radujem njihovom zlu,” govorio je, «Bože sačuvaj! – nego se većma radujem i zajednički veselim njihovom obraćenju. Jer šta može vernima biti milije nego da vide da se rasturena čeda Božja saberu u jedno. Ja nisam toliko pomahnitao da savetujem da se nemilost više ceni nego čovekoljublje.
Naprotiv, savetujem da treba sa pažnjom i iskustvom činiti i tvoriti dobro svima ljudima, i svima biti sve kako je kome potrebno. Pritom, jedino želim i savetujem da jereticima kao jereticima ne treba pomagati na podršku njihovog bezumnog verovanja, nego tu treba biti oštar i nepomirljiv. Jer ja ne nazivam ljubavlju nego čovekomržnjom i otpadanjem od božanske ljubavi kada neko potpomaže jeretičku zabludu, na veću propast onih ljudi koji se drže te zablude.“
Pojava monotelitske jeresi
Iz monofizitske jeresi pojavi se u vreme svetog Maksima nova jeres, jeres monoenergetska i monotelitska, koja uči da u Hristu Gospodu postoji samo jedno dejstvo, jedna energija, i samo jedna volja i jedno htenje. Pravoslavno pak verovanje i učenje u ovoj stvari jeste ovo: Bogočovek Isus Hristos, kao što ima dve prirode tako te dve prirode imaju i dva dejstva i dve volje.
Zaštitnici i rasprostranjivači ove jeresi behu najpre carigradski patrijarh Sergije, patrijarh aleksandrijski Kir, i sam car Iraklije, koga oni zavedoše u tu jeres. Kroz tu jeres oni i car su želeli da ugode jereticima monofizitima i da se na osnovu nje sjedine pravoslavni i monofiziti.
Ovom i ovakvom politikanstvu u veri i izdajstvu pravoslavne vere usprotive se odlučno sveti Maksim nekadašnji ugledni savetnik Carskog Senata a kasnije monah i poznati pisac duhovnih knjiga, i Sofronije, potonji patrijarh jerusalimski.
Posle smrti patrijarha Sofronija, Maksim je ostao jedini borac protiv monotelitstva
Posle smrti svetog Sofronija u Jerusalimu, prepodobni Maksim ostade, takoreći, jedini borac protiv monotelitstva, jeresi koju je carska vlast poštopoto htela da sprovede i nametne svima. Patrijarh Sergije je bio nagovorio cara Iraklija da napiše i izda ispovedanje njihove krive vere, puno jeresi monotelitske. Car napisa to ispovedanje i nazva ga Ektesis, tojest Izloženje.
I naredi da svi moraju tako verovati. Od toga nastade velika pometnja u Crkvi Hristovoj. A ava Maksim, gledajući kako pometnja potresa Crkvu ne samo u Carigradu, nego i po celom Istoku, i kako se jeretici umnožavaju i učvršćuju, a Pravoslavlje opada i koleba se u oluji gonjenja, tugovaše dušom, uzdisaše i mnogo plakaše.
Sveti Maksim je svuda putovao i utvrđivao episkope u Pravoslavlju. Prepirao se sa jereticima i inicirao sazivanje sabora koji bi osudili jeres monotelitsku.
Suđenje pred carigradskim Senatom
Beše organizovano suđenje pred carigradskim Senatom, gde su carski poslušnici pokušali da sv. Maksima nagovore da se odrekne Pravoslavlja ili osude. Njega nezlobivog najsurovijim rečima su izazivali, i pretnjama plašili, nazivajući ga bezakonikom, izdajicom otadžbine, i neprijateljem carevim, i pripisujući mu sve što je najodvratnije i najgore.
A svetitelj upita, zbog kakve krivice se govore protiv njega takve stvari, i za kakvo ga to izdajstvo optužuje. A jedan podmukli klevetnik, privede svedoke koji očigledno lagahu i budalaštine iznošahu protiv prepodobnog, kako je on, tobož, kao prijatelj i naklonjen varvarima – Saracenima, predao im velike gradove i pokrajine grčkorimskog carstva: Aleksandriju, Pentapolj i Egipat. A svetitelj dokaza da je to laž, dostojna smeha, i reče:
Šta će meni monahu zauzimanje gradova, i kakve veze ja hrišćanin imam sa Saracenima? Zar ja ne želim više dobra hrišćanskim gradovima?
Pokušavali su da dokažu kako želi da izda cara i otadžbinu
Pokušavali su da dokažu kako radi na izdajstvu otadžbine, kako vređa cara, da je sledbenik Origenove jeresi, ali on sve optužbe opovrže. Posle toga otidoše caru, i podneše mu izveštaj o nesavladljivom junaštvu ovoga ave. I govorahu: Maksim je nepobediv u prepirkama, i niko ga ne može pridobiti za našeg jednomišljenika, makar ga i na muke stavili. – I prepodobni bi ponovo bačen u tamnicu.
Novi optužitelji ga upitaše:
– Kojoj crkvi pripadaš: vizantijskoj ili rimskoj, antiohijskoj ili aleksandrijskoj, ili jerusalimskoj? Eto, sve su te crkve s nama saglasne. Ako si ti dakle član vaseljenske Crkve, onda budi u jedinstvu s nama, da ne bi lutajući u izgnanstvu nastradao.
Blaženi muž im mudro odgovori:
– Hristos Gospod nazva vaseljenskom Crkvom pravo i spasonosno ispovedanje vere. Zato i Petra nazva blaženim što izreče takvo ispovedanje, i obeća da na takvom ispovedanju sazida Crkvu svoju.
Pošto ga pozivahu da primi monotelitsku jeres, sveti Maksim im odgovori:
–To ja ne mogu da primim, niti naučih od svetih Otaca da tako ispovedam veru. A vi imate vlast, pa izvolite činiti što vam je volja.
Oni pak, nemajući šta da odgovore na to, rekoše mu da onaj koji se ne povinjava njima mora biti stavljen pod anatemu, i primiti propisanu za to smrt. Svetitelj im krotko i smireno odgovori:
-Ono što je Bog unapred blagovoleo o meni, to neka sada bude na slavu svetog imena Njegovog.
Terali su ga da odstupi od Pravoslavlja
Dok je bio u tamnici slao je car episkope i velikaše da ga nagovore da odstupi od Pravoslavlja i prihvati politički kompromis između jeresi i vere. Nasuprot očekivanju, on je uspevao i ubeđivače da ubedi da je u pravu i da ih vrati posramljene.
Patricije Epifanije reče prepodobnome dok je boravio u ozloglašenom zatvoru u mestu Viziji:
-Car ti preko nas poručuje i kaže ovo: Pošto ceo Istok i oni na Zapadu, naši protivnici i raskolnici, gledaju u tebe, i zbog tebe se bune, ne želeći da se sjedine s nama u veri, neka Gospod omekša tvoje srce umilenjem, da nam se pridružiš, usvojivši Tipos (ispovedanje monotelitstva) koji smo mi sastavili.
A mi ćemo te primiti s ljubavlju, i sa velikim počastima i slavom uvešćemo te u veliku crkvu, i postaviti pored nas, gde po običaju stoje carevi, i pričestiti se zajedno s tobom prečistim i životvornim Tajnama Tela i Krvi Hristove.
Nazvaćemo te i ocem našim, i biće radost ne samo u našem hristoljubivom gradu, nego i po celoj vaseljeni. Jer smo mi tvrdo ubeđeni: ako ti priđeš ovoj svetoj carigradskoj crkvi, pristaće uz nas svi koji se zbog tebe i zbog učenja tvog otrgoše od nas.
Obraćanje ave Maksima episkopu Teodosiju
Sveti ava Maksim, obraćajući se prisutnom episkopu Teodosiju, reče sa suzama:
-Sve nas čeka veliki Dan sudni, vladiko. Ti znaš šta ugovorismo i utvrdismo pred svetim Evanđeljem i životvornim Krstom i svetom ikonom Spasitelja našeg Isusa Hrista i Presvete Majke Njegove, Prečiste Bogorodice i Prisnodjeve Marije.
Episkop obori oči, i odgovori krotko:
-Šta mogu da radim, kada se blagočestivom caru drukčije hoće?
Ava Maksim reče:
-Zaista me sve Nebeske Sile neće nagovoriti da učinim ono što car zahteva. Jer kakav ću izgovor navesti, ne kažem Bogu, nego samoj savesti svojoj, ako se zbog slave i poštovanja ljudskog, koje su ustvari ništa, odreknem prave vere koja spasava one koji je ljube?
Kada to svetitelj reče, skočiše svi, besni od ljutine, i nagrnuše na njega, i stadoše ga ne samo rečima grditi nego i rukama udarati. Jer, zgrabivši ga, oni ga bijahu, gurahu, odelo mu kidahu, tamo i ovamo vucijahu, nogama ritahu i gažahu, i svaki se truđaše da ga udari. I sigurno bi ga ubili, da to nije sprečno episkop Teodosije, i umirio ih.
Sv. Maksim nije hteo da bude u zajednici sa ljudima koji su odbacili učenje sv. otaca
A Epifanijevi prijatelji, i ostali koji behu došli sa tim patricijama, govorahu među sobom:
-Hajdemo da obedujemo, a potom da idemo i obavestimo cara i patrijarha o onome što čusmo. Jer ovaj bednik, kao što vidimo, predade sebe Satani.
Starca Maksima kasnije još jednom izvedoše pred cara i pred dva patrijarha jeretika na isleđenje. Ni tada se sveti starac sa svojim učenicima ne pokoleba, već na pitanje eparha:
–Jesi li u zajednici sa ovom crkvom, ili ne?
Svetitelj odgovori: -Nisam u zajednici.
Eparh upita: -Zašto?
Svetitelj odgovori: -Zato što je odbacila pravoslavne Sabore.
Eparh mu reče: -Ako je naša crkva odbacila Sabore, kako se oni onda nalaze u kalendarskom diptihu.
Svetitelj odgovori: -Kakva je korist od imena njihovih i spominjanja, kada su dogmati njihovi odbačeni?
Na optužbu da Grke mrzi, a Rimljane (koji su tada bili pravoslavni) voli, Maksim odgovori:
-Od Boga imamo zapovest, da nikoga ne mrzimo. Rimljane volim, jer su mi jednoverni; Grke volim, jer su istoga jezika sa mnom.
Usledilo je mučenje svetitelja
Pošto nisu uspeli drugačije da ga ubede, carevi ljudi, nastaviše sa mučenjem: I beše dirljiv prizor gledati česnog starca, svetog podvižnika, bogoglagoljivog učitelja, bogoslova ispovednika – svega okrvavljenog, ljutim ranama pokrivenog od glave do nogu. Ali to ne dirnu tvrdokorne, nego ga podvrgoše još strašnijim mukama: nemilosrdno mu iz korena iščupaše bogoglagoljivi jezik, koji je točio reke premudrih učenja i potapao jeretička mudrovanja.
To uradiše, da bi ućutkali bogoslovska usta. To isto uradiše i prvom učeniku njegovom Anastasiju. Pa ih opet vrgoše u tamnicu. Ali Gospod Hristos, koji je nekada učinio da odojčad slave sveto ime njegovo i da nemi progovori, učini te i ove verne i istinske sluge njegove: prepodobni Maksim Ispovednik i Mučenik, i prepodobni Anastasije njegov učenik, stadoše govoriti i bez jezika, i to bolje i jasnije nego pre no što im iščupaše jezike.
A kada za to saznadoše bedni jeretici, o kako se postideše! i usto silnom zavišću ispuniše: desnu ruku prepodobnome nožem i maljem otsekoše, i na zemlju baciše. Pa to isto učiniše i njegovom učeniku, svetom Anastasiju, odrezavši mu ruku.
Zatočenik u tamnici
U tom zatočenju prepodobni Maksim provede još neko vreme među živima, ali u velikim patnjama. Zaključan u tamnici, on ni od koga nije imao nikakve usluge u starosti svojoj, niti ičije čovekoljubivo sažaljenje. A kada Gospod ushte da učini kraj njegovim patnjama i mukama, i da ga iz tamnice izvede u bezgranična prostranstva i večnu radost Nebeskog Carstva, On ga prethodno uteši na zemlji jednim božanskim viđenjem, kojim mu objavi dan i čas končine njegove.
Svetlost svetu
Posle svetiteljeve sahrane, pojaviše se na grobu njegovom tri sveće, koje su čudesno gorele plamenom neiskazanog bleska, i osvetljavale ono mesto. Jer on koji je za života svog bio svetlost svetu, ne prestade svetleti ni po prestavljenju svom. I sada svetli primerom vrlinskog i mnogostradalnog života svog i velike revnosti za Boga.
A te tri sveće što tada behu viđens na njegovom grobu, behu očigledan znak da je takav ugodnik Presvete Trojice nastanjen u nezalaznoj svetlosti u Carstvu Božjem, gde sa pravednicima sija kao sunce, naslađujući se sozercanjem Trojične Svetlosti.
Po žitiju sv. Maksima Ispovednika od sv. Justina Ćelijskog
