Ova priča se dogodila u manastiru Vatoped, kada je tamo još uvek živeo starac Josif Mlađi. Bio je kraj novembra. Tada sam radio na poslušanju u konaku. Tih dana su se studenti Politehničkog univerziteta u Atini sukobili sa policijom. Neki od tih studenata anarhista došli su na Svetu Goru, kako bi se skrili od vlasti.
Jedan od njih – anarhista sa zelenom čirokanom – je imao strica koji se podvizavao u manastiru Esfigmen. Taj mladić je i predložio svojim drugovima da potraže privremeno utočište na Atosu.
Put do Svete Gore
Razume se da nisu imali dozvolu da posete Svetu Goru. Oni nisu čak ni imali pojma kako se uopšte ovde dolazi. Probali su da se ukrcaju na brod, ali su ih odatle izbacili. I tada su odlučili da krenu peške.
Konačno su se domogli Esfigmena. Treba istaći da je taj manastir dosta strog i stoga su ih oterali čim su ih videli s obrijanim glavama i pirsinzima. Jedva hodajući od umora, blizu večeri, dovukli su se do Vatopeda.
Prihvatanje u manastiru
Vratar se već spremao da zaključa manastirsku kapiju, kada je spazio te momke. Naravno, i on se preplašio njihovog divljeg izgleda – takvi ljudi se ne sreću često na Svetoj Gori. Bio je prinuđen da javi starcu da ih je video:
– Oče, šta da radim sa njima, da ih oteram? Ali kud’ će oni sad, gde će da prenoće? Jer već pada noć i svi manastiri se zaključavaju!
Starac mu je odgovorio:
– Njih nam je Majka Božija dovela. Samo ih smestite sve u jednu sobu, da ih ne vide drugi hodočasnici. I pratite šta rade.
Pošto sam radio u konaku, moj zadatak je bio da ih smestim. Izgledali su mi preplašeno, veoma začuđeni novim okruženjem. Bili su iznureni od dugog puta.
Prvi utisci i razgovor sa starcem
Kada su se studenti malo odmorili, odveli su ih u trpezariju da se okrepe. Malo su porazgovarali s njima, a posle su im saopštili da sledećeg dana moraju da napuste manastir, jer tu primaju hodočasnike samo na jednu noć.
Starac je objasnio mladićima da je Bog Ljubav, i da šta god da urade u ovom životu, uvek postoji pokajanje.
Početak preobraženja
Sutradan mi se obratio onaj sa zelenom čirokanom:
Oče, hteo bih da ostanem još jedan dan. Da li je to moguće?
Ostali momci nisu poželeli da ostanu. Tražio sam da starac blagoslovi studenta da ostane još jedan dan. On se saglasio, ali je tražio da mladić nosi kapu, kako ne bi šokirao monahe i hodočasnike svojim izgledom.
Petar – tako se zvao ovaj zelenooki student. Ostao je dva dana, a posle je krenuo i treći.
Petrovo duhovno buđenje
Najednom sam za vreme večernje službe čuo kako u priprati neko glasno plače, rida. Pošao sam da vidim šta se dešava i ugledao Petra u priprati kako kleči i jeca.
Prišao sam mu i upitao ga šta se to zbilo. Pomislio sam, možda ga je neko uvredio.
– Ne, ništa se nije desilo, – odgovorio je. – Oče, moram da popričam s tobom.
Posle službe smo izašli iz crkve.
– Oče, ima li spasenja za mene?
– Petre, svako se može spasti. Razbojnik, raspet na krst, se pokajao i Hristos ga je spasio.
Ispovest i suze pokajanja
Tada mi je Petar otvorio dušu. Ispričao mi je kako je iz razorene porodice. Otac je tukao njegovu majku i Petru je bilo nesnosno da to gleda. Kada mu je bilo dvanaest godina pobegao je od kuće i živeo je na ulicama centralnog atinskog kraja Ekzarhija, gde se nalaze mnogi fakulteti koji su epicentri raznih demonstracija.
Tamo se povezao sa anarhistima, počeo da se drogira i u potpunosti potonuo na dno. Njegov život je bio teška muka.
Bez obzira na sve to, duša ovog mladića je bila predivna.
Promena života i preumljenje
Posle takvog preobraženja Petra, do koga je došlo putem molitava Bogorodice, rekli smo mu da treba da se ispovedi. Na ispovesti ga je obuzelo takvo umiljenje, da se oko njegovih nogu od suza pojavila bara.
Petar je dosta dugo ostao u manastiru. Starac mu je rekao da barem obrije čirokanu, na šta mu je Petar odgovorio:
– Ne, neću da je obrijem, da mi posle ne kažu drugovi da su me monasi na silu obrili. Kada se vratim u svet, sam ću se ošišati.
Tako je on i dalje išao sa kapom na glavi.
Put ka pomirenju sa majkom
Petar je otišao iz manastira i počeo da vodi duhovan život. S vremena na vreme je svraćao u manastir, ali tada je već izgledao kao normalan čovek. A zatim je nestao.
Znali smo da nije video svoju majku od onog dana kada je pobegao od kuće, nijedanput je nije posetio i mi smo se potrudili da izgladimo odnos Petra sa njegovom majkom.
Čudesni susret u manastiru
Dve godine kasnije, nekoliko otaca i ja smo pošli na praznik u drugu manastirsku obitelj na Svetoj Gori.
Kada smo stigli u obitelj, ugostili su nas na tradicionalan svetogorski način. Naposletku, kada smo već bili spremni da krenemo nazad, prišao mi je jedan monah i pitao:
– Oče Nifonte, ti me ne prepoznaješ?
Dobro sam ga osmotrio:
– Ne, ne poznajem te.
– Pogledaj bolje.
I šta to vidim?! Vidim kako me gledaju velike zelene oči! To je bio Petar.
Moć Božije ljubavi
Postao je poslušnik u tom atoskom manastiru. Bacili smo se jedan drugom u zagrljaj. Blagodario sam Presvetoj Bogorodici za Njene velike blagoslove i čudesa, koje nam je poslala! Ispričao sam vam tek o jednom od njih.
Za nas je njegova životna promena bila pravo čudo.
