Ove godine navršilo se 110 godina otkako je ubijen jedan od učesnika Sarajevskog atentata, učitelj i mladobosanac Veljko Čubrilović.
Pored njega, tog dana obešeni su Miško Jovanović i Danilo Ilić. Okružni sud Zemaljske vlade u Sarajevu osudio je Čubrilovića zbog veleizdaje na smrt vešanjem. Na dušu mu je stavljeno pomaganje da se oružje namenjeno ubistvu prestolonaslednika Franca Ferdinanda prenese iz Priboja u Tuzlu. Pripisani su mu i osnivanje pribojskog „Sokola“, saradnja sa Narodnom odbranom i Srpskom kraljevskom akademijom.
Noć pred pogubljenje, Veljko Čubrilović je zatražio primerak Svetog pisma i podvukao mesta u Jevanđelju po Jovanu koja su opravdavala njegovu žrtvu. To je ostavio svom jedinom detetu, tada jednogodišnjoj Nadi. Na Svetom pismu piše da ga je čitao „na bijelom hljebu“ i „za utjehu“. Nadi je uspomenu od oca dala tetka Vida, na dan kad je ova maturirala.
Veljko je obešen u 9 sati ujutru 3. februara 1915. godine, prvi kao najmanje grešan da ne gleda smrt ostalih, pošto je prvi primio oružje koje je prešlo preko Drine i prosledio ga do svog kuma Miška Jovanovića u Tuzlu.
Lik i delo Veljka Čubrilovića je od izrazite važnosti. Ali i njegove porodice koja je puno stradala u Prvom svjetskom ratu, a neki njeni članovi i u Drugom svjetskom ratu.
Oproštajno pismo
Pred izvšenje smrtne kazne napisao je pismo svojoj porodici i trebalo je pismo da bude spaljeno ali tamničar se sažalio i prepisao pismo pre nego ga je zapalio po naredbi.
„Kada primiš ovo pismo, moj duh lebdeće nad Tobom i našim čedom, milom Nadom. Tvoj Veljko ostaviće ovu „dolinu suza“, a ništa nema da ostavi tebi, mila moja, i našjem djetetu, nego svoju neizmenu ljubav prema vama. Dušo, posljednja moja misao biće upućena vama, mojim najmilijima.
Ne tuguj mnogo, ne žalosti se. Tako je moralo biti. Predamnom na stolu leže slike Tvoje i Nadine, ja vas ljubim, a neki unutrašnji glas mi šapće, da će vas poslije moje tragedije pratiti sreća i blagoslov Božji. Budite sretni, a vrijeme će izliječiti i ovu tešku ranu. Mila moja ja poznajem život i predviđam da ćeš ti hrabro koračati kroz njega i krčiti trnovite staze kojim ćete stupati. Ali dušo, ako bi put bio isuviše trnovit da ne bi dostojalo Tvoje snage da ga krčiš, potraži druga koji će Te razumjeti, kao što sam Te ja razumjevao, pa s njime udruži svoj život.
Od mene, neka Ti je prosto. Ti si zaslužila da budeš sretna. Kada naša Nada odraste i mogne razumjeti, ispričaj joj sve o njenom ocu. Držim da će me razumjeti i oprostiti svome ocu što je osirotila. Da, ja tražim i molim njen oproštaj, jer nisam prema njoj izvršio roditeljske dužnosti. Ti ćeš reći milom čedu: tvoj tata je tebe volio više nego svoj život, ljubio te i nosio kada si bila mala, o tebi je mislio i dan i noć. Neizmjerno vas voli i ljubi vaš tata. Neka vas Gospod blagoslovi. Molite se njemu, da mi bude milostiv.“
