Ове године навршило се 110 година откако је убијен један од учесника Сарајевског атентата, учитељ и младобосанац Вељко Чубриловић.
Поред њега, тог дана обешени су Мишко Јовановић и Данило Илић. Окружни суд Земаљске владе у Сарајеву осудио је Чубриловића због велеиздаје на смрт вешањем. На душу му је стављено помагање да се оружје намењено убиству престолонаследника Франца Фердинанда пренесе из Прибоја у Тузлу. Приписани су му и оснивање прибојског „Сокола“, сарадња са Народном одбраном и Српском краљевском академијом.
Ноћ пред погубљење, Вељко Чубриловић је затражио примерак Светог писма и подвукао места у Јеванђељу по Јовану која су оправдавала његову жртву. То је оставио свом једином детету, тада једногодишњој Нади. На Светом писму пише да га је читао „на бијелом хљебу“ и „за утјеху“. Нади је успомену од оца дала тетка Вида, на дан кад је ова матурирала.
Вељко је обешен у 9 сати ујутру 3. фебруара 1915. године, први као најмање грешан да не гледа смрт осталих, пошто је први примио оружје које је прешло преко Дрине и проследио га до свог кума Мишка Јовановића у Тузлу.
Лик и дело Вељка Чубриловића је од изразите важности. Али и његове породице која је пуно страдала у Првом свјетском рату, а неки њени чланови и у Другом свјетском рату.
Опроштајно писмо
Пред извшење смртне казне написао је писмо својој породици и требало је писмо да буде спаљено али тамничар се сажалио и преписао писмо пре него га је запалио по наредби.
„Када примиш ово писмо, мој дух лебдеће над Тобом и нашим чедом, милом Надом. Твој Вељко оставиће ову „долину суза“, а ништа нема да остави теби, мила моја, и нашјем дјетету, него своју неизмену љубав према вама. Душо, посљедња моја мисао биће упућена вама, мојим најмилијима.
Не тугуј много, не жалости се. Тако је морало бити. Предамном на столу леже слике Твоје и Надине, ја вас љубим, а неки унутрашњи глас ми шапће, да ће вас послије моје трагедије пратити срећа и благослов Божји. Будите сретни, а вријеме ће излијечити и ову тешку рану. Мила моја ја познајем живот и предвиђам да ћеш ти храбро корачати кроз њега и крчити трновите стазе којим ћете ступати. Али душо, ако би пут био исувише трновит да не би достојало Твоје снаге да га крчиш, потражи друга који ће Те разумјети, као што сам Те ја разумјевао, па с њиме удружи свој живот.
Од мене, нека Ти је просто. Ти си заслужила да будеш сретна. Када наша Нада одрасте и могне разумјети, испричај јој све о њеном оцу. Држим да ће ме разумјети и опростити своме оцу што је осиротила. Да, ја тражим и молим њен опроштај, јер нисам према њој извршио родитељске дужности. Ти ћеш рећи милом чеду: твој тата је тебе волио више него свој живот, љубио те и носио када си била мала, о теби је мислио и дан и ноћ. Неизмјерно вас воли и љуби ваш тата. Нека вас Господ благослови. Молите се њему, да ми буде милостив.“
