Do 2024. godine privreda Srbija otvarala je oko 40.000 novih radnih mesta godišnje, ali od tad ta brojka značajno opada – danas se u godini zaposli svega oko 8.000 radnika. Ovaj podatak može se tumačiti na više načina i ne mora nužno da bude negativan.
Pad zapošljavanja – signal za promenu modela
Bojan Urdarević, profesor radnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu, u svojoj analizi stanja radnih prava u 2025. u Srbiji ističe da privreda možda više ne može da osigura takav rast zapošljavanja zbog iscrpljivanja potencijala za otvaranje novih radnih mesta.
– Drugo, možda je sada potrebno investiranje u visoko plaćene poslove koji zahtevaju visokokvalifikovanu radnu snagu, jer način oslanjanja na investicije koje vode ka jeftinoj radnoj snazi dosegle su svoj limit. Treći aspekt priče je što nema radnika, niti ih je moguće naći, naročito u pojedinim sektorima – napominje prof. Urdarević.
– Drugo, možda je sada potrebno investiranje u visoko plaćene poslove koji zahtevaju visokokvalifikovanu radnu snagu, jer način oslanjanja na investicije koje vode ka jeftinoj radnoj snazi dosegle su svoj limit. Treći aspekt priče je što nema radnika, niti ih je moguće naći, naročito u pojedinim sektorima – napominje prof. Urdarević.
Deficitarna zanimanja i generacijski jaz
U Srbiji je sve očiglednije da nedostaju radnici u zanatskim zanimanjima, kao što su vodoinstalateri, pekari, ali i softverski inženjeri. Ove oblasti su dobro plaćene, ali postoji problem što nove generacije nisu zainteresovane za fizički i manuelni rad – navodi profesor i dodaje da ovaj problem ne treba zanemariti, jer je reč o dugoročnom trendu koji utiče na ekonomiju.
– Potencijalno, to jeste problem iako su takva zanimanja dobro plaćena, plate idu od 150.000 dinara, pa naviše, ali smo prinuđeni da uvozimo takve radnike. To je trend i u okruženju, a to je i generacijski problem – dodaje on.
U Srbiji trenutno ima oko 300.000 građana bez posla
Kada je reč o nezaposlenosti, u Srbiji trenutno ima oko 300.000 građana bez posla, među kojima su dve trećine ljudi koji su dugo van tržišta rada. Prof. Urdarević ukazuje da je veoma teško očekivati da se za ovaj deo populacije nađu nova radna mesta jer su već „ispali” iz radnog ambijenta i ne poseduju neophodne veštine i znanja.
– Takođe, problem predstavlja i činjenica da veliki deo radno sposobnog stanovništva ne želi da se uključi na tržište rada, što iz godine u godinu pogoršava situaciju. Sve u svemu, u skladu sa svim analiziranim podacima, tržište rada Srbije ipak nije ugroženo.
Ono je zapravo stabilno, ali bez značajnog rasta koji je bio prisutan od 2015. do 2023. godine – ističe on i upozorava da će biti neophodno preduzeti određene mere kako bi se popunile praznine na tržištu rada, naročito u oblasti zanatskih zanimanja koja su trenutno u deficitu.
Plate i nejednakost – jaz između proseka i realnosti
U pogledu zarada, Urdarević ističe da je prosečna zarada u Srbiji oko 120.000 dinara. Razlika između medijalne i prosečne plate od oko 30.000 dinara ukazuje na to da veliki broj radnika prima zaradu koja je bliža medijalnoj.
Kada je reč o zakonodavnom okviru u kontekstu stanja radnih prava u Srbiji i usvajanje novih zakona, docent Jovana Misailović s Pravnog fakulteta u Kragujevcu ističe da su javne rasprave o nacrtu zakona o radnoj praksi važan korak u pripremi mladih za tržište rada.
– Takođe, važno je napomenuti da u Srbiji nije obavezno da studenti imaju radnu praksu kao obavezan deo studijskog programa, što vidim kao nedostatak. Ipak, ovaj zakon jasno definiše šta se ne smatra radnom praksom, a cilj je da mladi radnici steknu iskustvo kroz rad sa mentorom u kompanijama.
I onda, kada budu u prilici da zasnuju radni odnos, više neće imati prepreke prilikom zapošljavanja jer su dobili iskustvo upravo kroz radnu praksu – podseća ona.
Iako postoji nekoliko izazova u primeni ovog zakona, kao što je dovoljna naknada za radnu praksu (60 odsto osnovne zarade), Misailovićeva smatra da će ova mera imati pozitivne efekte ako se pravilno primeni i ukoliko se osigura adekvatan rad sa mentorima.
