Životni vek je, prema naučnicima, prestao da se produžavam barem u Evropi.
Ideje o dugom životu, čak i besmrtnosti, oduvek su deo ljudske svesti. Ponavljaju se u religiji, književnosti, filmovima, muzici, čak i robi široke potrošnje.
Iako nauka i medicina nisu ovladale nečim poput kriogenog zamrzavanja, razvoj od 19. veka doveo je do toga da ljudi žive duže nego u prethodnim razdobljima.
Međutim, čini se da je očekivani životni vek prestao da se produžava. Barem u Evropi i to od 2011. godine.
„Više ne živimo duže“, stav je brojnih naučnika i istraživača sa Univerziteta Ist Anglia, Univerziteta Vašington, Univerziteta Egzeter, Instituta za merenje i procenu zdravlja (IHME) i britanskog ministarstva zdravlja i socijalne zaštite.
Faktori
„Hrana koju jedemo, fizička neaktivnost i gojaznost su u velikoj meri krivi za to što se životni vek ne produžava. Stopa poboljšanja bila je niža periodu od 2011.-2019. nego u periodu do 1990.-2011. u svim zemljama osim u Norveškoj“, piše u studiji objavljenoj u medicinskom časopisu The Lancet Public Health.
„Napredak u javnom zdravstvu i medicini u 20. veku doveo je do toga da se očekivani životni vek u Evropi poboljšavao iz godine u godinu. Ali to se više ne događa“, naveo je Nik Stil iz UEA-e.
U decenijama između 1990. i 2011. „znatno se poboljšao očekivani životni vek“ zbog poboljšanja u lečenju kardiovaskularnih bolesti i raka.
Nakon tog vrhunca 2011. porasli su „veliki rizici“ kao što su gojaznost, visoki krvni pritisak i visok holesterol, većim delom zbog gojaznosti i loše ishrane. Otkrića slede nakon objave istraživanja Instituta Maks Planck i Univerziteta u Edinburgu u septembru prošle godine, koje sugeriše da genetske mutacije čine ljude manje sposobnima u poređenju s našim precima.
Čini se da relativno ugodan stil života i napredak u medicinskoj pomoći imaju kontraproduktivni učinak čineći današnje ljude ranjivijima na takve mutacije nego u prošlosti, smatraju naučnici.
