Prvo Bajden, onda Makron, a sledeće nedelje i nesretni Riši Sunak (u četvrtak 4. jula su izbori u Ujedinjenom Kraljevstvu; prim. NS). Kišida u Japanu, Šolc u Nemačkoj i Trudo u Kanadi ostaju na vlasti samo zato što izborni ciklus još uvek od njih ne zahteva da oprobaju birače.
Po prvi put otkako su moderne evropske države definisane Vestfalskim sporazumom, sve vlade vodećih zapadnih država su pred padom, ili bi pale kad bi održale izbore. Kakva je to kolektivna kletva pogodila lidere Zapada pa ih veliki deo birača prezire?
Postoji jednostavno objašnjenje za kolektivnu propast zapadnih vlada: sve one su saglasne sa agendom koju njihovi birači odbacuju pošto im degradira kvalitet života. Spontano i simultano, građani Zapada ustaju da sruše svoje lidere.
Šteta načinjena svetskoj političkoj klasi je ogromna. Prvi rezultati iz Francuske pokazuju da je mehurasta centristička partija Emanuela Makrona dobila svega petinu nacionalnih glasova u prvoj rundi vanrednih izbora, koje je Makron sazvao nakon katastrofalnih rezultata na izborima za Evropski parlament od devetog juna. Nacionalno okupljanje Le Penove, tendenciozno etiketirano kao „ekstremna desnica“ od strane medija „eho komore“, osvojilo je 34 odsto glasova, dok je levičarska koalicija dobila 28 odsto.
Za to vreme, 72 odsto Amerikanca smatra da Džozef Bajden nije mentalno sposoban da bude predsednik (pretpostavljamo da preostalih 28 odsto uključuje veliki broj žrtava demencije). Takođe, 56 odsto Amerikanaca kritikuje njegovo postupanje.
Tri stranke koje zajedno čine nemačku vladajuću koaliciju jedva su dogurale do 30 odsto ukupne podrške birača na izborima za Evropski parlament. Druga najveća stranka u ovoj zemlji, Alternativa za Nemačku (AfD), dobila je 16 odsto glasova, što je dovoljno da se nametne za koaliciju koju su sistemske partije uporno odbijale.
Japanski premijer Fumio Kišida ima podršku od svega 13 odsto birača i svega desetine birača u sopstvenoj partiji. Kanađanin Džastin Trudo izgleda kao gubavac sa kojim niko ne želi da bude u kontaktu, pošto uživa rejting od oko 28 odsto.
Odbačena agenda
Koja je to agenda koju su birači na Zapadu odbacili? Američka elita pošla je u pohod za preuređenje sveta prema svom liku, nakon pada komunizma 1990. godine, a imala je i dovoljnu moć da natera ostatak industrijalizovanog sveta da je u tom planu isprati.
Prvi deo agende bio je globalni sporazum da se Rusija izoluje i oslabi, a NATO proširi na rusko-ukrajinsku granicu. Po rečima Donalda Trampa od 21. juna, upravo to je isprovociralo rusku invaziju na Ukrajinu.
Marta 2022. godine, Bajden je obećao da će sankcije prepoloviti rusku ekonomiju, ali umesto toga ekonomija Ruske Federacije je porasla, pa tako sada premašuje japansku, sudeći po informacijama Svetske banke. Osim toga, Moskva uživa i prednost u razvučenom ratu iscrpljivanja u Ukrajini. Ovaj sukob je izrazito nepopularan u Evropi, a rast podrške alternativnim evropskim strankama 9. juna uglavnom je predstavljao glas za mir.
Na drugom mestu je globalni sporazum da se agenda klimatskih promena stavi ispred industrijske produktivnosti. U SAD je Bajdenova administracija osakatila eksploataciju ugljo-vodonika. Američki naftni izvoz duplirao se tokom Trampove administracije, dok se pod Bajdenom, nakon oštrog pada, jedva oporavio do mere da dostigne vrhunac proizvodnje iz Trampovog perioda.
Nemačkoj je ukrajinski rat uskratio pristup jeftinoj ruskoj energiji, nakon što se vlada Angele Merkel pridružila agendi Zelenih za gašenje postojećih nuklarnih elektrana. Cene energenata imale su tokom protekle tri godine ključnu ulogu u nemačkoj inflaciji.
Treći deo agende je specifičan odgovor na demografski pad industrijskih nacija. Naime, svi lideri vodećih zemalja Zapada složili su se da apsorbuju veliki broj imigranata iz siromašnih zemalja sa juga, odnosno bliskoistočnih muslimana i subsaharskih Afrikanaca u slučaju Evrope, a centralnih Amerikanaca u slučaju Sjedinjenih Država.
To još uvek nije tzv. „Teorija velike zamene stanovništva“ iz baštine teorija zavera. Ipak, nije daleko od toga. Elita je zamislila novi globalni „melting pot“ – kulturnu smesu u kojoj bi se rastočile i degradirale autentične kulture Zapada.
Imigracija je daleko najvažnije od ova tri pitanja. Ona implicira rekonfiguraciju društvenog i ekonomskog života u industrijskom svetu i eroziju nacionalnih temelja naprednih zemalja. Nije slučajnost što se populistička pobuna protiv ovog globalnog pakta elita, koju predvode Donald Tramp u SAD i Viktor Orban u Mađarskoj, fokusira na imigraciju. To je takođe i pitanje na kojem će se elite opeći o vatru kojom su se igrale.
Nakon katastrofe na nacionalnim izborima, Makronov premijer Gabrijel Atal naredio je kandidatima svoje stranke, koji su bili na trećem mestu, da se povuku iz druge runde glasanja kako bi glasove prebacili levičarskom Nacionalnom frontu, preferirajući pobedu ekstremne levice naspram nacionalističke desnice.
Istovremeno, kako piše Le Mond, „Žan Lik Melanšon, vođa radikalne levičarske stranke La France Insoumise (LFI), pozvao je kandidate levice koji su u prvom kurugu izbora završili na trećoj poziciji, ali uspeli da se kvalifikuju za drugu rundu (osvojili preko 12,5 odsto prim.prev), da se povuku i podrže bolje pozicioniranog kandidata kako bi pobedili Nacionalno okupljanje. ‘Nijedan glas, nijedno mesto više za Nacionalno okupljanje’, rekao je on.“
Uzdrmana vlast
Socijalisti su, na kraju krajeva, globalisti drugačijih boja, sa ozbiljnim primedbama na ekonomski menadžment oligarhije, ali podjednako neprijateljski nastrojeni prema nacionalnom suverenitetu. Globalisti Makronovih (ili Merkelkinih, ili Sunakovih) boja slažu se sa socijalistima po najvažnijem pitanju: rastakanju nacionalnih granica, nacionalnih kultura i nacionalnih populacija velikim talasima migracija koje sami podstiču.
Udeo muslimanskog stanovništva u Francuskoj danas iznosi od osam do deset odsto, sudeći po podacima Pjuovih istraživanja, a u scenariju visoke imigracije taj broj će do 2050. godine iznositi 18 odsto. U Nemačkoj će do iste godine biti 20 odsto muslimanskog stanovništva. Migranti su glavni birači levičarskih stranaka, što socijalističku levicu stavlja u savez sa kapitalističkim centrom.
Možete biti sigurni da alijansa očajnih koju su formirali centristi i levičari ne može da upravlja Francuskom. Niti bi slična koalicija mogla da upravlja Nemačkom, u kojoj je devet odsto federalnih glasova osvojio deo levice predvođen Sarom Vagenkneht, koja se odvojila od tradicionalne levice oličene u partiji Die Linke.
Grupa Vagenknehtove kombinuje tradicionalnu socijalističku politiku sa snažnim antiimigracionim držanjem, pa je preotela nešto glasova Alternativi za Nemačku, koja sada ukupno ima 17 odsto podrške. Nemačka ima jaku antiimigracionu levicu, što isključuje udruživanje centra i levice koje promoviše Makron.
Da li će savezništvo iz očaja između bivšeg investicionog bankara Makrona i levičarskog lučonoše Melanšona sprečiti Nacionalno okupljanje da pobedi 7. jula ili ne, daleko je od jasnog.
Možda će Francuska prosto pre izabrati da potone u haos nego da se okupi oko populističke vlade. Nemačka se suočava sa dugim međuvlašćem pre narednih nacionalnih izbora zakazanih za kraj 2025. godine, pri čemu Alternativa za Nemačku ubedljivo vodi na anketama za izbore zakazane prvog septembra u tri ključne pokrajine.
Američka politika je, za to vreme, u haosu nakon zapanjujuće predstave Bajdenove demencije u debati sa Trampom. Demokrate ne mogu da prežive sa Bajdenom kao kandidatom, ali ne mogu ni bez njega, što Trampovu pobedu čini vrlo izvesnom. A Trampu ne treba globalna agenda koju je američka elita nametnula ostatku sveta nakon 1990. godine. Poruka koja stiže iz Vašingtona glasi: Prepušteni ste samima sebi, i neka svako gleda svoj interes.
