Прво Бајден, онда Макрон, а следеће недеље и несретни Риши Сунак (у четвртак 4. јула су избори у Уједињеном Краљевству; прим. НС). Кишида у Јапану, Шолц у Немачкој и Трудо у Канади остају на власти само зато што изборни циклус још увек од њих не захтева да опробају бираче.
По први пут откако су модерне европске државе дефинисане Вестфалским споразумом, све владе водећих западних држава су пред падом, или би пале кад би одржале изборе. Каква је то колективна клетва погодила лидере Запада па их велики део бирача презире?
Постоји једноставно објашњење за колективну пропаст западних влада: све оне су сагласне са агендом коју њихови бирачи одбацују пошто им деградира квалитет живота. Спонтано и симултано, грађани Запада устају да сруше своје лидере.
Штета начињена светској политичкој класи је огромна. Први резултати из Француске показују да је мехураста центристичка партија Емануела Макрона добила свега петину националних гласова у првој рунди ванредних избора, које је Макрон сазвао након катастрофалних резултата на изборима за Европски парламент од деветог јуна. Национално окупљање Ле Пенове, тенденциозно етикетирано као „екстремна десница“ од стране медија „ехо коморе“, освојило је 34 одсто гласова, док је левичарска коалиција добила 28 одсто.
За то време, 72 одсто Американца сматра да Џозеф Бајден није ментално способан да буде председник (претпостављамо да преосталих 28 одсто укључује велики број жртава деменције). Такође, 56 одсто Американаца критикује његово поступање.
Три странке које заједно чине немачку владајућу коалицију једва су догурале до 30 одсто укупне подршке бирача на изборима за Европски парламент. Друга највећа странка у овој земљи, Алтернатива за Немачку (AfD), добила је 16 одсто гласова, што је довољно да се наметне за коалицију коју су системске партије упорно одбијале.
Јапански премијер Фумио Кишида има подршку од свега 13 одсто бирача и свега десетине бирача у сопственој партији. Канађанин Џастин Трудо изгледа као губавац са којим нико не жели да буде у контакту, пошто ужива рејтинг од око 28 одсто.
Одбачена агенда
Која је то агенда коју су бирачи на Западу одбацили? Америчка елита пошла је у поход за преуређење света према свом лику, након пада комунизма 1990. године, а имала је и довољну моћ да натера остатак индустријализованог света да је у том плану испрати.
Први део агенде био је глобални споразум да се Русија изолује и ослаби, а НАТО прошири на руско-украјинску границу. По речима Доналда Трампа од 21. јуна, управо то је испровоцирало руску инвазију на Украјину.
Марта 2022. године, Бајден је обећао да ће санкције преполовити руску економију, али уместо тога економија Руске Федерације је порасла, па тако сада премашује јапанску, судећи по информацијама Светске банке. Осим тога, Москва ужива и предност у развученом рату исцрпљивања у Украјини. Овај сукоб је изразито непопуларан у Европи, а раст подршке алтернативним европским странкама 9. јуна углавном је представљао глас за мир.
На другом месту је глобални споразум да се агенда климатских промена стави испред индустријске продуктивности. У САД је Бајденова администрација осакатила експлоатацију угљо-водоника. Амерички нафтни извоз дуплирао се током Трампове администрације, док се под Бајденом, након оштрог пада, једва опоравио до мере да достигне врхунац производње из Трамповог периода.
Немачкој је украјински рат ускратио приступ јефтиној руској енергији, након што се влада Ангеле Меркел придружила агенди Зелених за гашење постојећих нукларних електрана. Цене енергената имале су током протекле три године кључну улогу у немачкој инфлацији.
Трећи део агенде је специфичан одговор на демографски пад индустријских нација. Наиме, сви лидери водећих земаља Запада сложили су се да апсорбују велики број имиграната из сиромашних земаља са југа, односно блискоисточних муслимана и субсахарских Африканаца у случају Европе, а централних Американаца у случају Сједињених Држава.
То још увек није тзв. „Теорија велике замене становништва“ из баштине теорија завера. Ипак, није далеко од тога. Елита је замислила нови глобални „мелтинг пот“ – културну смесу у којој би се расточиле и деградирале аутентичне културе Запада.
Имиграција је далеко најважније од ова три питања. Она имплицира реконфигурацију друштвеног и економског живота у индустријском свету и ерозију националних темеља напредних земаља. Није случајност што се популистичка побуна против овог глобалног пакта елита, коју предводе Доналд Трамп у САД и Виктор Орбан у Мађарској, фокусира на имиграцију. То је такође и питање на којем ће се елите опећи о ватру којом су се играле.
Након катастрофе на националним изборима, Макронов премијер Габријел Атал наредио је кандидатима своје странке, који су били на трећем месту, да се повуку из друге рунде гласања како би гласове пребацили левичарском Националном фронту, преферирајући победу екстремне левице наспрам националистичке деснице.
Истовремено, како пише Ле Монд, „Жан Лик Меланшон, вођа радикалне левичарске странке La France Insoumise (LFI), позвао је кандидате левице који су у првом куругу избора завршили на трећој позицији, али успели да се квалификују за другу рунду (освојили преко 12,5 одсто прим.прев), да се повуку и подрже боље позиционираног кандидата како би победили Национално окупљање. ‘Ниједан глас, ниједно место више за Национално окупљање’, рекао је он.“
Уздрмана власт
Социјалисти су, на крају крајева, глобалисти другачијих боја, са озбиљним примедбама на економски менаџмент олигархије, али подједнако непријатељски настројени према националном суверенитету. Глобалисти Макронових (или Меркелкиних, или Сунакових) боја слажу се са социјалистима по најважнијем питању: растакању националних граница, националних култура и националних популација великим таласима миграција које сами подстичу.
Удео муслиманског становништва у Француској данас износи од осам до десет одсто, судећи по подацима Пјуових истраживања, а у сценарију високе имиграције тај број ће до 2050. године износити 18 одсто. У Немачкој ће до исте године бити 20 одсто муслиманског становништва. Мигранти су главни бирачи левичарских странака, што социјалистичку левицу ставља у савез са капиталистичким центром.
Можете бити сигурни да алијанса очајних коју су формирали центристи и левичари не може да управља Француском. Нити би слична коалиција могла да управља Немачком, у којој је девет одсто федералних гласова освојио део левице предвођен Саром Вагенкнехт, која се одвојила од традиционалне левице оличене у партији Die Linke.
Група Вагенкнехтове комбинује традиционалну социјалистичку политику са снажним антиимиграционим држањем, па је преотела нешто гласова Алтернативи за Немачку, која сада укупно има 17 одсто подршке. Немачка има јаку антиимиграциону левицу, што искључује удруживање центра и левице које промовише Макрон.
Да ли ће савезништво из очаја између бившег инвестиционог банкара Макрона и левичарског лучоноше Меланшона спречити Национално окупљање да победи 7. јула или не, далеко је од јасног.
Можда ће Француска просто пре изабрати да потоне у хаос него да се окупи око популистичке владе. Немачка се суочава са дугим међувлашћем пре наредних националних избора заказаних за крај 2025. године, при чему Алтернатива за Немачку убедљиво води на анкетама за изборе заказане првог септембра у три кључне покрајине.
Америчка политика је, за то време, у хаосу након запањујуће представе Бајденове деменције у дебати са Трампом. Демократе не могу да преживе са Бајденом као кандидатом, али не могу ни без њега, што Трампову победу чини врло извесном. А Трампу не треба глобална агенда коју је америчка елита наметнула остатку света након 1990. године. Порука која стиже из Вашингтона гласи: Препуштени сте самима себи, и нека свако гледа свој интерес.
