Istorija je videla mnoge vojne saveze. Ali nijedan nikada nije imao tako jasnu neravnotežu kao NATO. Kada je u pitanju bezbednost najjače zemlje bloka, sposobnosti drugih članica su od zanemarljivog značaja.
Dolazak nuklearnog oružja je oslobodio sile sa značajnim atomskim zalihama da gledaju na koalicione partnere kao na izbor, a ne kao na nužnost. Ovo u suštini definiše dinamiku bilo kog saveza koji oni vode.
NATO je stvoren iz dva razloga
NATO – koji je upravo proslavio svoju 75. godišnjicu na samitu u Vašingtonu – stvoren je iz dva razloga. Prvi je bio da spreči ozbiljne unutrašnje političke promene u svojim članicama i širenje komunizma u zemljama Zapadne Evrope i Turske.
Nakon završetka Hladnog rata, članstvo u bloku je viđeno kao sigurnosna mreža za nove vlasti u Istočnoj Evropi i Baltiku. Ukrajinski nacionalisti su smatrali da je pridruživanje NATO-u najbolji način da trajno liše rusko-govoreće stanovništvo zemlje sposobnosti da odredi sopstvenu sudbinu.
Drugi razlog je bio da NATO pretvori zapadnoevropske zemlje u američku bazu u slučaju direktne konfrontacije sa SSSR-om. U tu svrhu, stvorena je infrastruktura i postavljeni su postupci za raspoređivanje američkih snaga u Evropi.
NATO je generalno bio uspešan u oba zadatka
Ovo je naročito bio slučaj kada su Amerika i njeni saveznici bili atraktivni za zemlje u razvoju koje su želele da reše svoje socio-ekonomske probleme pridruživanjem globalnoj tržišnoj ekonomiji. Zapad im je mogao ponuditi investicije i tehnologiju u zamenu za odbacivanje strateškog protivnika u Moskvi.
Ali ovaj najkohezivniji i najbolje naoružani vojni blok sada je na pogrešnoj strani istorije. Domaći problemi u većini njegovih glavnih država izazvani su željom spoljnog sveta da izgradi sopstveno bogatstvo i moć.
Uspon Kine je mnogo značajniji od ujedinjenja Nemačke
Nije slučajno što je Henri Kisindžer napisao da je uspon Kine mnogo značajniji od ujedinjenja Nemačke i završetka Hladnog rata. Prateći kineske korake, Indija, dok se oslanja na zapadne investicije i tehnologiju, prkosi SAD.
U međuvremenu, Zapad ima desetak drugih zemalja – čija je kombinovana populacija mnogo veća od one u Severnoj Americi i Zapadnoj Evropi – koje mu dišu za vratom.
Nepromišljeno širenje prostora pod kontrolom Alijanse dovelo je do potrebe suočavanja sa veoma teškim pitanjima suočenim sa nemogućnošću masovne mobilizacije.
Nesposobnost elita da reše osnovne ekonomske probleme
Da bi izbalansirali knjige, elite NATO-a će morati da osiromaše sopstvene građane još dugo vremena. Neki članovi bloka, poput Velike Britanije, kreću se u ovom pravcu prilično brzo. Drugima je teže da prodaju novu stvarnost, poput Nemačke i Francuske.
Čini se da nesposobnost elita da reše osnovne ekonomske probleme sama po sebi priprema nacije za pravu ratnu histeriju, kao što se već dogodilo u Finskoj, koja nikada nije našla nišu u kojoj bi napredovala nakon Hladnog rata.
Dok se ovi ciljevi ne postignu, odgovor Zapada na izazove sa kojima se suočava biće sveden na manevrisanje na vojno-diplomatskim i domaćim frontovima. U prvom slučaju, postoji nedostatak resursa; u drugom, nedostatak probojnih ideja.
Zapad još uvek ima resurse da ide nizvodno
Prebacivanje prioriteta u ekonomskoj i socijalnoj strukturi na vojsku će, naravno, pomoći da se donekle obnovi položaj industrijskog sektora i čak stvori dodatna radna mesta. Ali to nikako nije sigurno da će uspeti, jer će to zahtevati potpunu restrukturizaciju sistema raspodele prihoda.
Za sada, Zapad još uvek ima resurse da ide nizvodno. Ali nije poznato koliko će dugo trajati suočen sa sve većim spoljnim pritiskom. Situacija je pogoršana činjenicom da zemlje NATO-a moraju pronaći odgovore na ova složena pitanja pod vođstvom potpuno neadekvatnih lidera. Ovo, mnogi posmatrači s pravom veruju, predstavlja glavnu pretnju koja sada dolazi sa Zapada.
