Daleke 1840. godine započeta je tradicija da se na Savindan priređuju školske svečanosti u čast svetitelja i prosvetitelja i znak sećanja na život i delo prvog srpskog arhiepiskopa, tvorca zakonodavstva, začetnika srpske srednjovekovne književnosti, patrona obrazovnih ustanova.
Na predlog Atanasija Nikolića, prvog rektora Liceja u Kragujevcu, pre 185 godina Popečiteljstvo prosveštenija, ondašnji prosvetni vrh, proglasilo je Svetog Savu za zaštitnika svih srpskih škola i propisalo da se od tada (14. januara po starom kalendaru, 27. januara po novom) mora svečano proslavljati. Tako je i bilo duže od veka, sve do 1945. godine, kada je praznovanje školske slave ukinuto odlukom tadašnjih komunističkih vlasti. Nakon poluvekovne zabrane, Sveti Sava je 1990. godine ponovo uspostavljen kao slava svih srpskih škola i danas se proslavlja.
U školskim kalendarima Savindan, Dan duhovnosti i školska slava uvek je posebno obeležen, uokviren u tabelarnim prikazima kao – radni, ne i nastavni dan (jedino je isto tako obeležen još i Vidovdan, kada se đacima tradicionalno dodeljuju đačke knjižice). Pravilnicima Ministarstva prosvete za druge praznike precizirano je da se u osmoletkama obeležavaju „izuzev kad padaju u nedelju”, a u srednjim školama „izuzev kad padaju u dane kada škola inače ne radi”.
Najveći u rodu našem
U istoriji i duhovnoj tradiciji srpskog naroda gotovo da nema ličnosti koja je toliko prisutna kao što je to Sveti Sava.
Svetog Savu proslavljamo kao svetitelja crkve, pre svega. Dakle, liturgijski, poštujući njegovu uspomenu, jer crkva konstatuje činjenicu da je neki svetitelj proslavljen, ali Gospod je taj koji proslavlja.
S druge strane, mi smo imali taj blagoslov Božji da su naša tradicija, naša duhovnost, utemeljene na obrascu jednog takvog svetitelja i stoga je ta proslava svetosavskog praznika mnogo šira i bogatija, svečanija nego što to biva u neke druge dane.
Pored toga što je utemeljivač Srpske crkve i najveći naš svetitelj, Sveti Sava zapamćen je kao učitelj, prosvetitelj, državnik, diplomata,