Nepristojnost, reklame i pedofilija. To je kratak spisak razloga zašto deca ne bi trebalo da budu na društvenim mrežama. Onaj duži jedva staje u jednu novinsku kolumnu.
Došao sam do zaključka da najmudriji ljudi na Zemlji žive tamo gde šetaju kenguri, koale i vombati. Australija je zabranila deci mlađoj od 16 godina da se registruju na društvenim mrežama. Platforme su sada u obavezi da brišu naloge dece, čak i onih koji se predstavljaju kao odrasli, kao i da plaćaju kazne za štetu nanetu maloletnicima.
Od januara je i Malezija uvela sličnu zabranu. Evropski parlament otvoreno razmatra da krene australijskim putem. Bravo.
Idealan svet roditelja
Idealan roditeljski svet je onaj u kom deca uopšte nemaju pristup društvenim mrežama. Ni Robloksu, uostalom. Sa zadovoljstvom bih sarađivao sa Australijom. Medved i kengur, rame uz rame.
Ova ideja nije ni egzotična ni radikalna. Francuska već zahteva saglasnost roditelja za decu mlađu od 15 godina koja žele da koriste društvene mreže. Belgija zabranjuje društvene mreže deci mlađoj od 13 godina.
Norveška i Nemačka uvele su različite oblike roditeljske kontrole. Trend je očigledan. Za godinu ili dve deca bi mogla u velikoj meri da nestanu sa društvenih mreža. Ubeđen sam da će neke zemlje otići i korak dalje i ograničiti deci pristup internetu uopšte.
Zašto Srbija neće slediti ovaj put?
Srbija, međutim, verovatno neće krenuti tim putem. Naša regulacija interneta i dalje je izuzetno liberalna. Registracija kanala i lokalizacija servera stigli su kasnije nego na Zapadu. Ali postoji i drugi razlog: nemarnost i nebriga. U ovom teškom vremenu po naš narod, ovo je možda nažalost tek stoti problem na listi kojim bi društvo trebalo ozbiljno da se pozabavi.
Ipak, svaki roditelj koji zaista vaspitava svoje dete, a ne predaje mu pametni telefon sa šest meseci i potom ga zaboravlja, razume zašto decu treba držati podalje od društvenih mreža i zašto upotrebu interneta treba strogo ograničiti.
Prvi problem: izgubljeno vreme
Problem ima dve strane.
Prva je traćenje vremena. Dete zalepljeno za telefon se ne razvija. Nije važno da li igra igrice, dopisuje se ili gleda besmislene blogere koji mu liče u svakom pogledu. Ishod je isti: vreme je potrošeno uzalud. Godine namenjene učenju i razvoju odlaze na Robloks, TikTok, Instagram i beskrajno ćaskanje sa strancima. Posledice odrastanja uz telefone već vidimo. Nema potrebe da ih ponovo nabrajamo.
Roditelji koji ceo dan skroluju dok „vaspitavaju“ decu treba da se stide.
Umesto da to priznaju, mnogi se hvale: „Ja svoje dete rano učim tehnologiji!“ Ili: „Ranije su se deca družila u dvorištu, sada se druže onlajn. U čemu je razlika?“ Kritičare optužuju da su zaglavljeni u prošlosti, dok sopstvenu lenjost ponosno predstavljaju kao napredak.
Postoji citat koji se pripisuje Stivu Džobsu. Navodno je rekao da njegova deca nisu smela da koriste računare, jer su za dve nedelje mogli postati napredni korisnici, ali detinjstvo provedeno pred ekranima oduzima nešto daleko vrednije: vreme za stvarni razvoj.
Druženje nije isto što i beskrajno dopisivanje
Drugi argument, da onlajn komunikacija samo zamenjuje igre u dvorištu, jednostavno nije tačan. Mi nismo sedeli po dvorištima deset sati dnevno. Nismo neprekidno ćaskali. Čak su i najgori mangupi znali kako da ispune vreme. Današnja deca provode sate svakog dana dopisujući se o ni o čemu.
To su često deca koja ne čitaju, loše uče i međusobno sužavaju intelektualne horizonte. Bolje bi bilo da odu na ljuljaške ili da se igraju sa psom ili mačkom, nego da večeri provode u digitalnom ćaskanju sa jednako neukim sagovornicima.
Neograničena komunikacija je pogubna. Deca ne propadaju zato što ne izlaze napolje, već zato što sve vreme provode među nerazvijenim, rečito siromašnim vršnjacima. Govorim, naravno, o deci zavisnoj od interneta.
Realne opasnosti, ne teorija
Opasnosti nisu teorijske.
Da, tu su pedofili i prevaranti. Ko u to i dalje sumnja, naivan je. O takvim pričama slušam stalno. Nedavno mi je jedan pratilac ispričao da je njegovu ćerku na Robloksu neki „donator“ zamolio da fotografiše oca dok spava – nagog.
Devojčica je odmah sve rekla njemu. Jedan čovek je ismejao tu priču u komentarima. Sutradan mi je pisao privatno: njegovog sina su zamolili da pošalje fotografiju u donjem vešu kako bi dobio pristup Telegram grupi.
Sećam se i priče žene koja je opisala kako se „regruter“ ubacio u grupni čet dečjeg hokejaškog tima i pozvao desetogodišnje dečake na audicije. Rečeno im je da snime video celog tela – u donjem vešu. Ovakvih priča ima bezbroj. Čak i pametan tinejdžer može biti zbunjen. Pohlepno, slabo ili uplašeno dete može pristati za obećanih 60 dolara.
Ali ni to nije najveća opasnost.
Grubost, ponižavanje i slom samopouzdanja
Mnogo su češći bezobrazluk, ponižavanje i surovost.
Moja ćerka je jednom tajno napravila Telegram nalog. Saznao sam slučajno. Bila je u grupama posvećenim jednom haskiju po imenu Bandit. Deca od sedam do deset godina raspravljala su da li je pas u novim snimcima isti. Moja ćerka je iznela mišljenje. Kao odgovor dobila je: „Glupo stvorenje, operi krmelje iz očiju!“ Uvrede su se nastavile bez prestanka. Zbog psa.
Poznat drugi slučaj je slučaj jedne devojčice iz komšiluka koja je svoje videe kačila na TikTok. Sadržaj je bio užasan: razbarušena kosa, haos u bakinoj kući, psi koji skaču, sve naopačke. Glumila je glumicu. Pojavile su se stotine pratilaca, među njima i odrasli. Drugi su je svakodnevno vređali zbog izgleda. Njeno samopouzdanje se srozalo i palo na najniže grane.
Marketing i izvitopereni ideali
Tu je i potrošačka kultura i iskrivljeni standardi lepote. Osmogodišnje devojčice u šminci i štiklama. Filteri. Video-snimci koji objašnjavaju da devojka treba da izlazi samo sa momcima koji imaju sportske automobile i ogromne bukete. Videla sam dete koje kaže da nikada neće čistiti, jer će njen budući muž plaćati usluge. To nije nevinost. To je marketing.
A marketing tačno zna kako da pronađe decu.
Društvene mreže su divlji zapad u kom se čak i odrasli teško snalaze
Društvene mreže danas su divlji zapad u kom se čak i odrasli teško snalaze. Zašto bi deca tamo lutala? Zašto bi se suočavala sa pedofilima, prevarantima, zlonamernim vršnjacima, agresivnim reklamama i stalnim ponižavanjem, kada bi mogla da uče, da se igraju ili jednostavno da odrastaju?
Na to pitanje ne postoji ubedljiv odgovor.
