U poslednjih 72 godine vršeno je veliko prekrajanje nacionalne pripadnosti pravoslavnog naroda Crne Gore, a posebno, samo u daleko drastičnijoj formi, u poslednjoj deceniji.
Tako su se zelenaši, a među njima i brigadir crnogorske vojske Krsto Zrnov Popović, nastojali zamenom istorijskih teza predstaviti kao nesrbi, odnosno antisrbi, iako službena dokumenta iz vremena Knjaževine i Kraljevine Crne Gore pokazuju da su po narodnosti, ili nacionalno, bili Srbi.
Falsifikati, neistiniti istorijski podaci, prekrajanje nacionalnog srpskog identiteta pravoslavnog naroda Crne Gore, traje, pojačano od pokradenog referenduma 2006. godine, od kada je posebno potrebno stvoriti naciju Crnogorac, po ugledu na OZNU, koja je svojim metodama Srbe „prevodila“ u Crnogorce, o čemu svedoče brojne publikacije tzv. crnogorskih istoričara, piše IN4S.
Bežeći od golgotske sudbine srpskog neprestanog, hristolikog stradanja i tragičnog mučeništva, izbegavajući „kame i oluje“ naših dana, mnoga naša braća su pobegla od svoje suštine, uvodeći sebe i svoje potomstvo u strahote života bez identiteta i porekla. A bez onog „juče“ nema ni danas, niti može biti „sutra“.
Knjaz Danilo
U zakoniku knjaza Danila iz 1855. godine stoji u članu 92:
„U ovoj zemlji nema nikakve druge narodnosti do
jedine srpske i nikakve vere do jedine pravoslavne istočne.“
U proklamaciji Kučima, 1852, knjaz Danilo, pored ostalog, kaže:
„Spomenite se, o junački narode, starijih srpskih junaka, kako su se oni hrabro borili, da ne robuju pod turskim jarmom, da im izmet ne čine, da im tajin ne daju, da im puteve ne prave i konje provode… Nemojte da ova moja vruća preporuka kod vas propadne, jer Srbin danas nema nikoga do Boga i svoga brata Srbina…“ („Zapisi“, maj 1931, Cetinje)
U pismu knjazu Aleksandru Karađorđeviću, aprila 1856, knjaz Danilo zahvaljuje na poslatim udžbenicima:
„Delo ovo služi za zalog novog i krepkog bratskog jedinstva koje će biti osnov budućoj našoj svezi bratskog saglasja, osnov boljoj budućoj sreći jednorodnog naroda srpskog. Knjaz crnogorski nosi na skrižalima svoga srca urezano čuvstvo ljubavi i predanosti ne samo za svoj narod, već za sve Srpstvo i za sve ono što se srpsko i imenuje…“ („Zapisi“, 1937, Cetinje)
