Jovan Stojković Babunski je prozvan tako po planini Babuni koja mu je služila kao središte i utočište četovanja. Na toj planini je do desete godine čuvao stoku. Rođen je 25.12.1875. godine u selu Martolce, na levoj obali reke Desne. Do oslobođenja, 1912. godine, selo je imalo pet stotina stanovnika – Srba hrišćana i bilo je udaljeno pet sati hoda od Velesa. Nalazilo se u oblasti koja se nazivala „Azot“ (deo Veleške kaze). Majku nije zapamtio, umrla je kada je imao dve godine. Otac Stoilko bio je pametan i sposoban seljak, pa je sina Jovana 1886. godine upisao u školu kod učitelja Dimka Najdovića u selu Omorane, isto u Azotu (selo Omorane je do 1912. imalo 900 stanovnika – 770 Srba hrišćana i 130 muslimana). Deca su učila pisanje srpske azbuke, najpre na pesku, a zatim na hartiji. Najdović je bio poslednji srpski učitelj po starom metodu u Veleškoj kazi. Za dve godine, Jovan je izučio časlovec, psaltir i pevanje u crkvi. U selu Bogomilu je dobio svedočanstvo o završenom četvrtom razredu osnovne škole (selo u Azotu sa 1000 stanovnika – Srba hrišćana). U tom mestu je i pre 1878. godine postojala srpska škola sa modernom metodom. Jovanov otac Stoilko nije se mirio sa trenutnim statusom sina, pa ga je preko srpskog konzulata u Skoplju poslao na dalje školovanje u Beograd 1889. godine i to kao pitomca Društva Svetog Save. Tada su ga još uvek zvali Jovan Stojković Martolski. Završavao je Bogoslovsko-učiteljsku školu na kojoj je predavao i Miloš Milojević. Turci su se bunili protiv ove škole, pa je zatvorena. Obrazovanje je nastavio u Nišu. Završio je Učiteljsku školu 1896. godine.
U to vreme, bugarska organizacija je svim sredstvima branila otvaranje srpskih škola u Staroj Srbiji i Makedoniji. Potplaćivali su turske činovnike, a pretnjama i ubistvima Srba nije bilo kraja. Bugari ni u kafane nisu primali Srbe.
Cilj je bio odrođavanje Srba i odvajanje od matice, zbog čega su Bugari razvili pravu varvarsku borbu. Ubistva Srba su učestala, a prevršena je svaka mera kada su Bugari ubili Petra Taševića iz Bašinog sela kod Velesa. Čak je i grčki vladika Antim u Velesu bio protiv Srba. Plašio se da mu ne oduzmu eparhiju. Srpske škole su se ipak otvarale, pa su i pojedina bugarska sela slala decu u te škole zbog spremnih učitelja.
Jovan Stojković je za učitelja postavljen u selu Teovu u Veleškoj kazi (selo se nalazi na domaku Babunske klisure). Selo je imalo 900 stanovnika, podeljeno na Srbe i Bugare. Jovan je tada već bio povezan sa Skopskim četničkim odborom koji je prvi osnovan od strane prote Stevana Dimitrijevića. Tada se i pojavila prva bugarska četa nekog Pana Arnautova iz sela Oraovca koja je ubijala Srbe. U Teovu su pokušali da ubiju Jovana Stojkovića i sveštenika Anastasa Milenkovića, ali nisu uspeli, obojica su bili naoružani i spremni. Jovan je preživeo zasedu bugarske čete, shvatajući da nije jedina već da se od 1901. godine pojavljuju takve čete po celoj Staroj Srbiji i Makedoniji. Lažno su propovedali borbu protiv Turaka i jedinstvo naroda – Srba i Bugara. Zbog podeljenih nacionalnih zajednica, predlagali su da se ne upotrebljavaju reči Srbin ili Bugarin, već da se svi označavaju kao Makedonci. Na organizaciji četa je radio jedan od vođa VMRO, bugarski revolucionar Boris Sarafov (kasnije učestvovao u podizanju Ilindenskog ustanka, ali je među prvima napustio ustanike i vratio se u Sofiju). Još pre Sv. Ilije 1903, Bugari su unosili mnogo oružja u Staru Srbiju i Makedoniju, a dolazili su i njihovi aktivni visoki oficiri. Ustanak koji su podigli (Ilindenski ili Svetoilijski) u okolini Velesa i Bitolja, ugušen je za kratko vreme od strane Turaka i Arnauta. Bugarska VMRO je imala ideju da ustankom zainteresuje velike sile, sa ciljem dobijanja autonomije za Makedoniju, kako bi se pripojila Bugarskoj po modelu Istočne Rumelije iz 1885. Posle ugušenja ustanka, Bugari pojačavaju organizaciju četa (od 1904. godine), koje sada deluju protiv Srba i Grka. Silom su bugarili Srbe po Staroj Srbiji i Makedoniji, a na udaru su posebno bili učitelji i sveštenici.
Zbog straha od lošeg razvoja političkih prilika, srpska vlada tada nije pomagala. Kada je gonjenje postalo nesnošljivo i kada je već bilo pitanje da li će se svi Srbi pobugariti („sveća dogorela do nokata“, kako stoji u jednom kazivanju), počele su da se organizuju i srpske čete. Najpre su to učinili Srbi u Kumanovskoj kazi, a prvi među njima Jovan Stanojković Dovezenski iz sela Dovezenca. Srpska vlada se prelomila da pomaže tek kada je videla ogroman uspeh slabe čete Dovezenskog.
Jovan Stojković Babunski je osnovao četu od 35 ljudi i to posle osnivanja četa Gligora Sokolovića i Trenka Rujanovića iz Krape (srpsko selo pored Prilepa). Jovanu su bugarske čete (VMRO) ubile brata Temeljka i sinovca u Martolcu 1905. godine, pa mnogi smatraju da je to bio razlog njegove borbe, ali je Jovan sa tim otpočeo mnogo ranije.
Babunski je prvi izdržao najstrašnije bugarske napade i uspešno postigao nadmoć nad njima.
Četu Jovana Babunskog najpre je jurio Stevan Dimitrov sa svojom četom od 50 ljudi i Šivarov sa svojom četom. Postavljali su mu zasede, javljali i Turcima gde se kreće, posebno oko prelaska Vardara. Pretili su smrću svakom ko pomogne četu Babunskog. Jovan je prešao u Prilepsku kazu i sastao se sa Gligorom i Trenkom, gde su dogovorili da organizuju napad na Stevana Dimitrova. Bitka se odigrala 27. aprila 1905. godine na planini Visoko između Prilepa i Poreča kod sela Oreša. Uništena je cela četa Dimitrova. Već u junu, Jovan Babunski zajedno sa Gligorom sukobljava se sa bugarskim četama Kostadinova (aktivni bugarski poručnik), Dačova i Sugareva koji su vodili 120 ljudi. To je poznata bitka na planini Mukos. Bugarske čete su bile razbijene, ali su se približavali i Turci iz Prilepa, pa su Babunski i Gligor bili prinuđeni da odstupaju pod vatrom.
Juna 1905. godine, bugarska četa pod komandom Jovana Alabaka sa 75 ljudi je krenula da zapali čuveno srpsko selo Krapu kod Prilepa. Jovan Babunski, Trenko i Gligor sa svojim četama su ih napali na brdu Movnatac kod Prilepa (poznato po Marku Kraljeviću) i razbili ih. Jovan Alabak je pobegao i priključio se četi Sugareva i sa 60 ljudi su ponovo krenuli da traže Babunskog i Gligora. Doživeli su poraz kod sela Oreša u Veleškoj kazi, gde su ih Babunski, Gligor i Sreten Rajković potukli. Rajković je bio aktivni potporučnik srpske vojske i jedan od najboljih vojnih savetnika Babunskog. Sugarev i Alabak su se sakrili u nekom plotu, četa im izginula i razbežala se, a srpske čete su morale da se povuku zbog dolaska Turaka iz sela Bogomila. Babunski i Gligor su se ponovo sreli sa Alabakom u Teovskom polju, gde su ga potukli, posle čega je pobegao čak u Bugarsku. Nakon toga, Jovan Babunski je na Zlom Dolu ubio Turčina koga su zvali Peša Paša, poznatog zlikovca nad Srbima (ubijao je sve srpsko što mu je dolazilo pod ruku, pa i žene i decu). Jovan se sklonio sa tog terena kako bi izbegao turske potere.
Bugari su u 1906. i 1907. godini krenuli organizovano sa većim četama iz Bugarske, predvođenim redovnim oficirima bugarske vojske da napokon raščiste sa srpskim četama u Prilepskoj i Veleškoj kazi. Babunski je prihvatio borbu sa bugarskim vojvodom Sekulom u selu Smilovce ispod Babune. Vojvoda Sekula je pobegao, a četa mu je uništena. Njegovi su ga zbog toga vezanog odveli u Sofiju. Sledeća borba bila je između sela Nikodin, Krstec i Oraovac kod Prilepa, gde su Babunski i Gligor potukli bugarske vojvode Petra Aceva i Đorđija Morihovskog. Acev je pobegao, a Morihovski je poginuo.
Bugarski vojvoda Anton, inače, Čeh po nacionalnosti, aktivni bugarski oficir, zakleo se da će sa svojom četom da razbije Babunskog i Gligora i vezane ih dovede u Sofiju. Nije imao sreće. Doduše, tu su bili još i čete vojvode Cene (Aleksandar Cene Marković), Jovana Dolgača i Vasilija Trbića. Anton ih je napao u selu Klepa i u početku imao uspeha, ali je posle potpuno poražen i sam poginuo. Iz Prilepa i Velesa su tada na srpske čete krenuli Turci sa ozbiljnom vojskom. Borba je trajala do mraka, bilo je dosta poginulih i ranjenih na obe strane (šteta je što ne postoji potpuni spisak svih poginulih srpskih junaka iz ovog teškog vremena borbe za goli opstanak).
Posle mesec dana, Bugari ponovo napadaju. Kostadinov, Sugarev i Dako sa 200 ljudi napali su u selu Nežilovu srpske čete (selo je do 1912. imalo 600 stanovnika – Srba hrišćana). Sa drugog pravca napali su Turci sa vojskom (oko 60 ljudi). Borba je trajala celog dana, ali bez pobednika. Ranjenih i poginulih bilo je na sve tri strane. Srpske čete su dugo odolevale Bugarima na jednoj, a Turcima na drugoj strani, pa su zbog nadmoćnosti protivnika morali da se povuku.
Dugo nakon toga u tom kraju je trajao miran period (Kostadinov je posle toga ubrzo poginuo u sukobu sa drugim srpskim četama).
Nova bugarska četa pojavila se u Azotu 1907. godine i počela da uznemirava srpska sela, čak su i po putevima presretali ljude, prebijali i pljačkali. Ubijali su i obične seljake, ne samo sveštenike i učitelje. Babunski i Trbić su odlučili da suzbiju ovu četu. Pronašli su je u selu Drenovu. Bugarsku četu je vodio Stevan Dimitrov (vođa ove bugarske čete je imao isto ime i prezime kao i vođa čete u borbi kod Oreša 1905, zbog čega mnogi mešaju ove dve bitke. Doduše, prvi Stevan je sam sebe nazivao „bugarskim kraljem Makedonije“, a drugi „Vardarcem“). Ovu četu koju su u Drenovu napali Babunski i Trbić više je smatrana razbojničkom i pljačkaškom. Srpski četnici su se obukli u arnautska odela i tako neopaženo ušli u selo. Momenat iznenađenja je možda bio i presudan. Borba je trajala oko četiri časa i završila se srpskom pobedom. Jedan od važnijih trenutaka je bio kada se Kosta Kalajdžija iz sela Teova neopaženo popeo na krov kuće u kojoj su se utvrdili Bugari i ubacio bombu kroz odžak. Posle ove bitke nastala je čuvena pesma „Spremte se spremte četnici“ ili „Srpska mi truba zatrubi“ (što je ispravniji naziv), posvećena Jovanu Babunskom. Napisao je Jovan Grković Gapon, kaluđer i četnik. Pesma je počela da se javno izvodi 1924. godine i to od strane srpskih iseljenika u SAD. U Ričmondu, Indijana, dobila je i svoju džez verziju.
Posle ovih srpskih uspeha, Bugari rešavaju odlučujući napad. Iz Bugarske prelazi 400 dobro naoružanih ljudi sa idejom da se spale sva srpska sela koja su pomagala srpske čete. Za takav pohod se brzo saznalo, pa su se skupile i sve srpske čete (oko 120 ljudi) i rasporedile za odbranu. Jovan Stojković i Gligor su zatvorili planinu Babunu, a Vasilije Trbić Azot. Sedam dana su trajale teške borbe u koje su se uključili i Turci. Enver beg je krenuo sa dve hiljade vojnika i otpočele su borbe „svih protiv svih“ (kako kaže Babunski na jednom mestu). Babunski i Gligor su prešli u Poreč kako bi se zaštitili, a bugarske čete su se raspale. Posle toga, Veleškim, Prilepskim i Kičevskim krajem su gospodarile srpske čete. Tako je Babunski dočekao Mladotursku revoluciju 1908. godine (prevrat kojim je proklamovano da su u Osmanskom carstvu, svi bez razlike u veri i narodnosti, jednaki pred zakonom). Turci su ubrzo shvatili da ni tako neće moći biti mira, iako su svim četama dozvolili da siđu u gradove.
Turci su ubrzo počeli da gone srpske prvake. Babunskog su uhapsili i osudili na deset godina robije, ali je na putu pobegao, pošto su ga obezbeđivala četiri neiskusna žandara. Do rata 1912. godine, ponovo se vratio četovanju. Zanimljivo je da se javno izjasnio protiv Srpsko-bugarskog sporazuma iz 1912. godine o podeli Makedonije (jedan od sporazuma po kojima je stvoren Balkanski savez pod pokroviteljstvom Rusije (Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora), pošto je odlično poznavao Bugare. Na nekoliko dana pre mobilizacije, sa Vojinom Popovićem Vukom, Trenkom, Spasom Gardom, Doksimom Mihajlovićem i Krstom Kovačevićem Preševskim bio je na Kozjaku, gde su se okupile čete za napad na Turke. Oni su prvi i udarili, kao prethodnica srpske vojske. Velika bitka sa Turcima bila je u Mladom Nagoričanu, ali su Turci tu bili nadmoćni u ljudstvu, oružju, opremljeni artiljerijom. Babunski je ranjen u butinu i oporavljao se u Vranjskoj Banji. Učestvovao je u svim borbama tokom Balkanskih ratova. Posle oslobođenja Stare Srbije i Makedonije, u novoj srpskoj državi postavljen je za sekretara Ministarstva prosvete i crkvenih dela.
Jula 1914. godine, Babunski je formirao Savski četnički odred i sa svojim ljudima je primio prve udare austrougarske vojske. Sa četnicima je „leteo sa Torlaka na Savu i Dunav“, kako se kaže u jednom zapisu. Razneo je Železnički most na Savi zbog sprečavanja prodora neprijatelja. Pred slom srpske vojske, 1915. godine, formiran je Leteći žandarmerijski odred pod komandom Babunskog sa ciljem da zadrži Bugare. Delovao je od Kačanika na Kosovu, pa sve do planine Babune, njegovog zavičaja. Tu ga je i zateklo povlačenje srpske vojske. Svoj odred, Stojković je pripojio 57. francuskoj diviziji i tako nastavio dalju borbu. Glavni komandant Istočne francuske vojske piše o Babunskom: „Jovan Babunski, poručnik srpske vojske, mudar šef pun smelosti, vanredne hrabrosti, na čelu srpskih dobrovoljaca učinio je vanredne usluge francuskoj vojsci“.
Na Solunskom frontu je raspoređen prema Prespanskom jezeru, gde je svojim akcijama proneo hrabrost srpske vojske pred svim savezničkim jedinicama. U jednoj od borbi na jezeru, zarobio je dva nemačka đeneralštabna oficira, zbog čega je posebno odlikovan.
U Solunu je odbio pripadnike Crne Ruke i nije pristao da učestvuje u njihovim planovima i idejama.
Jovan Babunski je bio i ostao poznat po tome što nijednu vojničku bitku nije izgubio. Savremenici ga opisuju kao blagog i tihog u ophođenju sa prijateljima, ali neumoljivog prema neprijateljima i strašnog prema krivcima. Do kraja života je sa ponosom govorio makedonskim dijalektom, javno objašnjavajući da je to jedini pravi srpskoslovenski jezik.
Odlikovan je mnogo puta – Karađorđeva zvezda sa mačevima, Francuski ratni krst, Zlatna medalja za hrabrost, Spomenica 1913, Ruski krst Svetog Đorđa – samo je deo kolekcije junaštva.
Jovan Babunski je umro od groznice španskog gripa 17.2.1920. godine u Velesu. Sahranjen je uz velike državne počasti kako i dolikuje takvom čoveku.
Bugarski okupatori, saveznici Hitlera, 1941. godine su porušili njegov spomenik u Velesu, raskopali grob i razbacali kosti svuda okolo.
Dugo je bio zaboravljen među svojim narodom, kao uostalom i cela njegova Stara Srbija.
Vladimir Vučković za Kompas info
