Knjiga psihijatra Milutina Kostića „Homo psihijatrikus – Dijagnoza kao identitet“ (Kontrast, 2025), kako već sam naslov sugeriše, interesantna je ne samo sa psihološkog i psihijatrijskog, nego i sa kulturološkog i sociološkog aspekta. Jer kada govorite i identitetu, nikad ne možete ne govoriti o kulturi i društvu, bilo kao opštim kategorijama, bilo kao određenoj kulturi i određenom društvu u kojima se taj identitet formira i koji ga formiraju.
Kostić jasno stavlja da znanja da je identitet uvek opštost, pa čisti pojedinačni identitet nikako ne može postojati, već je on uvek ono što nas sa nekim ljudima povezuje, a od nekih razlikuje. Čak i kad se identitetski odredim imenom i prezimenom, na primer kažem „Ja sam Vladimir Kolarić“, time opet sugerišem da sam deo neke porodice, da imam ime koje delim sa mnogim pripadnicima svog ili srodnih naroda, da je sam obrazac mog imena formiran i određenoj kulturnoj sredini (da sam, na primer, Japanac, ime bi se pisalo i izgovaralo pre prezimena, a da sam Rus, moja puna identifikacija bi podrazumevala i patronim).
Kostić nas tečno, pregledno, konkretno i precizno, počevši od svog ličnog primera, uvodi u raslojenu i dinamičnu problematiku identiteta, da bi se onda fokusirao na glavno pitanje svoje knjige – na koji način i dijagnozu, u ovom slučaju uglavnom psihijatrijsku, ali može se shvatiti i šire, možemo prihvatiti kao svoju veoma važnu identitetsku odrednicu i koje su posledice toga.
Ovo danas uopšte nije nevažno pitanje, s obzirom da živimo u periodu hiperdijagnostifikacije, samodijagnostifikacije i masovnog, pa i kulturno (i ideološki) legitimizovanog zasnivanja identiteta na ovom ili onom poremećaju. Hiperprodukcija i krajnja difuzija identiteta našeg doba ovim je dobila novi zamah i na neki način predstavlja uvod u (još) radikalnije rastakanje i relativizaciju ljudskog identiteta kao takvog.
Kostić poletno i zanimljivo slika svoj put od biološke ka socijalnoj psihijatriji, ne anegdotski usmeren, već tako da nam nudi uvid u sopstveni misaoni proces, pa čitalac ima utisak da za odgovorima traga istovremeno sa autorom. On je pri tome svestan „težine“ jezika i ima razvijenu svest o spoznajnim ograničenjima svakog istraživačkog metoda i modela, i svestan je da nije svejedno kako je nešto rečeno, kada i kome i kakve to implikacije može da ima, ne samo na pojedinca sa problemima, nego i na društvo u celini. Svestan je tako da prodor psihološkog i psihijatrijskog rečnika i tehnika ima veliku indoktrinacijsku i manipulativnu moć (podjednako na nivou obrazovnog procesa, profesionalne prakse i javnog delovanja i recepcije) na koju se u svakom trenutku mora računati. Tako on već u uvodnom delu citira Džima Marečeka koji kaže kako „dijagnostički jezik daje moć, ali ta moć nije nužno benigna“, kao i podrazumevajućeg Mišela Fukoa koji navodi kao „moja ideja nije da je sve loše, već da je sve opasno, što nije sasvim isto što i loše. Ako je sve opasno, onda uvek imamo nešto da radimo. Stoga, moj stav ne vodi u apatiju, već u jedan hiperpesimistički aktivizam“.
Kostić se u ovoj knjizi zaista hvata u koštac sa opasnostima, pa u zaključku kao faktore „epidemije psihijatrijskih dijagnoza i identiteta poremećaja“ navodi kapitalizam kao „filozofsku osnovu ideološkog sistema u kojem živimo“, zatim praktični aspekt kapitalizma baziran na primatu prodaje, pa i prodaje dijagnoza, koje su na tržištu kao i sve drugo, svaka druga „roba“, i konačno „prazninu i usamljenost koje mnogi osećaju u takvom sistemu“.
Iz ovoga ne čudi kako u odgovoru na neizbežno pitanje „šta da se radi“, kako se sve ne bi svelo samo na konstatovanje, kukanje i „dijagnostifikovanje“ bez ponuđenog rešenja, dijagnostifikovanje društvenih pojava kao samo sebi cilj koji nas stalno usisava u začarani krug nužnosti i time nemoći, Kostić ne preza od za ovu vrstu štiva neobično tvrdih i dalekosežnih odgovora.
Prvi polazi od konstatacije da „farmaceutska industrija koja radi za profit nikada ne može imati kao jedini cilj unapređenje zdravlja stanovništva“, odnosno da će „profit uvek biti primarni cilj“. Samim tim, konstatuje Kostić, „da bi se došlo do korena problema, neophodna je šira politička promena“, u kojoj „kapital neće biti glavni razlog za poštovanje“, a koja podrazumeva rad na stvaranju društva „koje menja primarne podsticaje“, u kojem su „individualizam i saradnja barem podjednako poštovani i vrednovani“, gde „čak ni individualizam ne mora nužno biti nešto što se može prodati“.
U takvom zalaganju i takvoj borbi Kostić nije naivni optimista, ali od početka knjige ukazujući na povezanost identiteta i smisla, on konstatuje da iz same te borbe za drugačije društvo i drugačije vrednosti „nastaju smisao i identitet“ koji je ovaj put „mnogo zdraviji, ukorenjen u opštem dobru i u želji da se stvori promena, a ne u nametnutom, krutom odgovoru donetom sa pozicije autoriteta“.
Za mene kao umetnika je posebno važno što autor naglašava ulogu mašte, (imaginacije) kao hrabrosti da se zamisli kako može biti bolje i da ta mašta i te kako može uticati na stvarnost. Druga za mene važna stvar je komunikacijski domet ove knjige, koja iako pisana na engleskom jeziku, povodom Fulbrajtovom stipendijom omogućenog istraživanja u SAD, ni u jednom trenutku ne ostavlja sumnju odakle potiče autor. On piše knjigu čitljivu podjednako Amerikancu i Srbinu, ali lišenu psudouniverzalističke apstrakcije koja odbacuje i prikriva partikularne kulturne i nacionalne identitete, uspešno izbegavajući zamku autokolonijalnog stava i kolonijalne mimikrije koja istraživaču iz domena humanistike, posebno onom koji teži međunarodnoj (a to i dalje uglavnom znači zapadnjačkoj) recepciji, uvek diše za vratom.
