Druženje samo sa prijateljima, i to ne uvek iskrenim, brak sa sebi sličnim partnerom, svesno ili nesvesno traženje samo jednomišljenika među ljudima iz okoline, ne daju čoveku šansu da stvarno sazri, niti kao hrišćanin uzraste do ličnosti.
Ovo uzrastanje ide brže ako smo u stanju i ako smo osposobili sebe da se sukobljavamo sa razlikama. Tako su se psiholozi dosta bavili uspešnim i neuspešnim brakovima, i mišljenja su da su brakovi različitih rizičniji, ali daju više šanse za međusobno dopunjavanje i sazrevanje, ako izdrže.
Ljubav između različitih održava brak
Brakovi sličnih možda duže traju; oni su manje rizični, pa i manje podsticajni za međusobni razgovor. Vidite koliko je tu tek ljubav važna. Ljubav između različitih održava brak.
Iako su različiti, ako ima ljubavi, brak se održava i jedan drugoga, ipak, negde vremenom dopunjavaju. Brakovi sličnih su ponekad i često monotoni posle više godina, i iz te monotonije se može izaći na različite načine – i nehrišćanske i hrišćanske. To isto važi i za prijatelje.
Možda zvuči paradoksalno, ali mi više učimo od neprijatelja nego od prijatelja, ako hoćemo uopšte nešto da učimo. Prvo, izraz prijatelj je vrlo uzvišen pojam i ne možete reći da ih imate dosta, jer se u životu ima dva, najviše tri prijatelja.
Ostali su dobri poznanici, pa poznanici, drugovi i ravnodušni ljudi sa kojima ste svakoga dana u dodiru i prema kojima imate neki emotivni odnos, ali je prijatelj jedna velika stvar – čovek kome možete sve reći.
Ipak, da li će vam prijatelj reći ono što je neprijatno za vas?
On se nekako usteže da vam kaže ono što je neprijatno za vas iako primećuje neke stvari. To, onda, nije prijateljstvo do kraja. Prijatelj se boji to da vam kaže da ne bi izgubio vaše prijateljstvo.
Treba, ipak, isprobati pravo prijateljstvo. Kada primetite mane ili nedostatke, vi mislite da ste u pravu, a on vam argumentima dokaže suprotno. Vi ćete se izmeniti i povući, ali ako ste u pravu što ste videli u njemu nešto negativno, a on prema vama ima istinsko prijateljstvo i toleranciju, biće vam veoma zahvalan.
To se, nažalost, ne dešava tako često, pa od neprijatelja dosta učimo i treba da učimo. Oni nam – i kao narodu i kao pojedincu – sruče u lice svašta. Mnogo toga nije tačno, jer je praćeno afektima, ali poneko zrnce istine zasigurno ima. Zato treba oslušnuti šta nam neprijatelj kaže, i na radnom mestu i u kući, ali i šta nam kažu i drugi narodi.
