Gojaznost je bolest modernog vremena, traje dugo, zagorčava i skraćuje živote, ali nada u pojavu leka koji bi je ublažio i na kraju eliminisao nikada nije napuštana, uprkos ponavljanim neuspesima u raznim vremenskim periodima.
Nedavno sintetizanovani lekovi na bazi semaglutida najavljuju da je možda na vidiku kraj epidemije gojaznosti koja će najzad biti definitivno izbrisana sa liste hroničnih i po zdravlje opasnih bolesti.
Gojaznost je bolest modernog vremena, traje dugo, zagorčava i skraćuje živote, ali nada u pojavu leka koji bi je ublažio i na kraju eliminisao nikada nije napuštana, uprkos ponavljanim neuspesima u raznim vremenskim periodima.
Nedavno sintetizanovani lekovi na bazi semaglutida najavljuju da je možda na vidiku kraj epidemije gojaznosti koja će najzad biti definitivno izbrisana sa liste hroničnih i po zdravlje opasnih bolesti.
Problem gojaznosti iza sebe nema dugu istoriju
Njena sadašnja epidemija, koja već poprima razmere pandemije, nastala je u industrijskim društvima i očigledan je rezultat interakcije biologije i kulture ljudi, koja se u evoluciji neprekidno odvija.
Kao i svi sisari i primati, ljudi imaju kapacitet za stvaranje rezervi masti u telu, kad god im prilike dozvole. Ali, tokom mnogo miliona godina evolucije, takvih prilika je bilo malo.
Mnogo češće naši rani preci bili su suočeni s nedostatkom hrane, koja se mogla obezbediti samo velikim trudom i velikom potrošnjom energije onoga ko za njom traga. U tandemu sa encefalizacijom (kontrola moždanog korteksa nad svim refleksnim i većim delom svesnih funkcija), ljudi su razvili složen i kompleksan genetički i fiziološki sistem da bi se zaštitili od gladovanja i da bi stvorili i sačuvali energetsku rezervu u vidu masti.
Prvi pripadnici roda homo pojavili su se na prostranstvima travnate afričke savane na kojima su tokom paleolita (2.600.000-10.000 g.p.n.e) od jutra do mraka tragali za hranom koje nikada nije bilo dovoljno.
Radikalno izmenjen način ishrane
Očigledan je dispartitet evolucije tela ljudi tokom stotina hiljada godina i načina ishrane koji je radikalno izmenjen tek od 18. veka, a naročito u poslednjih pedeset godina, u kojima su te promene došle do vrhunca. U suštini, danas je na delu najveći, čak gigantski eksperiment o industrijskoj hrani i ljudima koji je jedu u realnom vremenu. Telo ljudi je po mikroskopskoj i makroskopskoj strukturi isto kao u paleolitu. Geni su takođe isti, i još uvek nas programiraju kao što su nekad programirali našeg pećinskog pretka.
U poslednjim stolećima, industrijalizacija je omogućila pristup velikim količinama visokokalorične hrane i njen jeftin transport. U sadašnjem vremenu relativno lako se dolazi do hrane, jer je ima na bezbroj mesta gde žive ljudi. Postala je pravi mamac i rizik za gojaznost, naročito kod onih ljudi koji u svom genomu imaju retke gene za konzervaciju masti u telu, za koje neki istraživači tvrde da su ih u svom genomu imali i naši rani preci.
„Džank fud“
Unutrašnja mašinerija za preradu i iskorišćavanje hrane nije uhvatila korak sa promenjenim načinom ishrane. Ukoliko sve to pogledamo malo drugačije, vidimo da se 10.000 generacija (jedna generacija je 25 godina) bavilo skupljanjem plodova i lovom, 500 generacija zavisilo je od agrikulture, a samo dve generacije su dočekale da žive na industrijski pripremljenoj hrani. Cena je visoka. To su bolesti civilizacije
Obilje hrane kao zdravstveni problem
Gojaznost je vekovima smatrana znakom ličnog prosperiteta, uglavnom bogatih i uspešnih ljudi, koji se nisu bavili fizičkim poslovima, dok je u novije vreme postala ozbiljan zdravstveni problem.
Paradoksalno je da najveći deo svetske populacije živi u zemljama gde gojazni češće umiru od onih koji su gladni.
Ono što je najgore i što se odavno zna, jeste da višak kilograma pokazuje tendenciju povećanja opasnosti od srčanih oboljenja, moždanog udara, dijabetesa, kancera, bolesti žučne kese i kamenčića u žuči, zatim raznih vrsta karcinoma, gihta, osteoartritisa, astme i iznenadnih prekida disanja u snu.
Od 1970. godine porast broja gojaznih je stalan, pre svega u SAD i Evropi, ali i u i drugim zemljama koje su prešle na „zapadni“ način ishrane. Zašto se takav trend ne menja nije sasvim jasno, osim da hrana ima u tome velikog udela.
Danas je među odraslima u SAD i u Evropi svaki peti stanovnik previše težak, a svaki treći gojazan
Slična situacija, kao po obrascu, viđa se i u drugim zemljama sa niskim ili osrednjim životnim standardom. Po skorašnjim podacima Svetske zdravstvene organizacije, u svetu je 13 odsto ljudi gojazno, što je tri puta više nego 1975. godine.
Tačan razlog ovog trenda još uvek je predmet debate, ali većina nutricionista se slaže da možda treba više učiniti na promeni načina ishrane čije su posledice zabrinjavajuće. Telo s malo masti preduslov je dugog života, a to se, ukoliko ga već genetika nije podarila, postiže načinom ishrane i s bilo kakvim fizičkim aktivnostima koje bi eliminisale višak od neophodnih 2.000 kalorija. Ko provodi ceo dan radeći za pisaćim stolom troši između 1.400 i 1.600 kalorija, čime obezbeđuje energiju za vidljive i nevidljive telesne potrebe, koje u mirovanju nisu naročito velike (nevidljive aktivnosti su, na primer, zamena ćelija koje oblažu usnu duplju ili onih u crevima koje se troše prilikom transporta hrane).
Deponovanje masti je adaptivna sklonost čoveka
Neko će reći da su moderni ljudi razmaženi i da žive u opštoj hipokriziji, praveći se da jesu ono što nisu i verujući u ono što nije za verovanje. To što telo deponuje u sebe mast ukorenjena je, nesvesna i vrlo adaptivna sklonost.
Lekari mogu da se ne slažu o uzrocima gojaznosti, ali se slažu o njenim posledicama koje su alarmantne. Bilo je više inicijativa da bi se usporio rast broja gojaznih i nemilosrdnih posledica gojaznosti, počev od oporezivanja nezdravih pića i nezdrave hrane, poznate kao „džank fud“, zabrana njihovog oglašavanja, pa do pouka o hrani u školama i medijima. Ništa od toga nije dalo značajne rezultate.
Zbog velikog uticaja medija i stalnog propagiranja zdravog života, moglo bi se pomisliti da se većina ljudi danas trudi da postane vitka. Ali, stvarnost je drugačija. Potrošnja masti od 1980. do danas pala je samo za dva odsto, a svi podaci govore da je jedna trećina populacije gojazna, pri čemu je gojaznost definisana kao 20 odsto više od prihvaćenog standarda telesne mase. Očigledno je da urbani svet neprekidno dobija na težini, uprkos svim dijetetskim preporukama koje su, u stvari, pravi spisak zabrana.
