Početkom decembra venecuelansko Ministarstvo nacionalne trgovine obznanilo je da je održalo važne razgovore s predstavnicima Kube (zvaničnicima privredne komore i Ministarstva prehrambene industrije i vanjske trgovine) s ciljem osnaživanja bilateralne privredne saradnje. Venecuelanci su istakli „pružanje potpore kubanskom narodu programom za prodaju hrane po poštenim cenama i kvaliteti, jamčeći pristup tržištu“. Takođe je poručeno kako su Venecuela i Kuba „ujedinjena braća u solidarnosti!“
Mogli su slobodno dodati nastavak rečenice: „u teškim vremenima“ jer uobičajeno teška vremena za Kubu i Venecuelu zadnjih godina postaju još ekstremno zahtevnija. Usprkos poteškoćama, kubansko-venezuelanski savez skovan krajem 20. i početkom 21. veka ostaje postojan.
Počeci strateškog partnerstva
Početak strateškog savezništva između Kube i Venecuele dogodio se dolaskom živopisnog Huga Čaveza na vlast u Venezueli 1999. Čavez, nadahnut romantičnom kubanskom revolucijom i Fidelom Kastrom kao neprikosnovenim liderom, započeo je blisku saradnju s komunističkim ostrvom. Temeljne poveznice bile su zajednička socijalistička ideologija i anti-imperijalizam (čitaj: antiamerikanizam). Čavez je s Kastrom razvio lični savez utemeljen na dve osnove:
- antiglobalističkim idejama otpora američkom imperijalizmu,
- socijalističkim zamislima Marksa i Engelsa.
Čavez je nazvao Kastra svojim mentorom, a kubansku komunističku diktaturu proglasio je revolucionarnom demokratijom.
Saradnja je ubrzo postala vrlo značajna za obe zemlje, kako u političkom, tako i u privrednom smislu. Venecuela je Kubi osigurala stabilnu opskrbu naftom po povlaštenim uslovima, čime je ostrvo nadoknađivao manjkove iz razdoblja nakon raspada Sovjetskog Saveza. S druge strane, Kuba je Venecueli pružila značajnu podršku u obliku slanja stručnjaka, uključujući lekare, nastavnike i tehničare, koji su pomogli u provođenju socijalnih i drugih društvenih programa. Projekti kao što su „Bario Adentro“ (lansiran 2003.) osigurali su zdravstvenu zaštitu siromašnima. Zajednički projekti bili su simbol saradnje.
Intenzivna saradnja
Period između 2006. i 2013. godina je period kada su Venecuela i Kuba intezivirale svoju saradnju. Tokom zlatnog perioda venecuelansko-kubanskih odnosa, Čavez je do kraja konsolidovao i učvrstio svoju vlast u Venecueli, a Raul Kastro, koji je zamenio svog brata Fidela, nastavio je da vodi Kubu kroz izazovna vremena. Venecuela je postala ključni energetski partner Kube, dnevno isporučujući do 100.000 barela nafte, što je Kubi omogućilo energetsku stabilnost i ekonomski oporavak nakon „Posebnog perioda“ 1990-ih. Zahvaljujući kubanskim lekarima i drugim stručnjacima, siromaštvo i medicinska nega su u velikoj meri smanjeni u Venecueli. Kubanska obaveštajna služba G2 imala je sve veći uticaj na venecuelansku vlast jer se Čavez sve više oslanjao na kubanske obaveštajce nakon neuspešnog opozicionog puča 2002. godine.
Na međunarodnom nivou, Čavez i Kastro su promovisali regionalnu integraciju Latinske Amerike kroz multilateralne organizacije kao što su ALBA (Bolivarski savez za narode naše Amerike osnovan 2004. godine), Unija južnoameričkih naroda UNASUR (osnovana 2004. godine) i CELAK (Zajednica država Latinske Amerike i Kariba osnovana 2010. godine). Cilj je bio stvoriti alternativne multilateralne organizacije postojećima koje su bile pod patronatom SAD-a (Organizacija američkih država OAS i NAFTA). I druge levičarske vlade u regionu kao što su Bolivija, Nikaragva i Ekvador učestvovale su u međunarodnim projektima koji su promovisali Socijalizam 21. veka.
Čavez je hvalio Kubu kao uzor otpornosti i socijalne pravde, dok su braća Kastro Čavezovu Bolivarsku revoluciju smatrali nastavkom kubanske borbe protiv imperijalizma. Politička i ekonomska sinergija između dveju zemalja imala je ogroman uticaj. Čavez je postao predvodnik socijalističkog bloka u Latinskoj Americi i globalna politička zvezda zbog svog verbalnog sukoba s Amerikom, ali i sklapanja partnerstva s Rusijom i Kinom. Međutim, Čavezov uticaj je smanjen zbog njegove bolesti koja se javila 2011. godine, a istovremeno Venecuela je ulazila u sve veće ekonomske probleme zbog inflacije i nedostatka robe široke potrošnje.
Savez nakon Čaveza
Iako se lečio na Kubi i imao najbolju negu, Čavez je početkom 2013. godine umro od raka. To je bio neočekivani događaj koji je doveo u pitanje kubansko-venecuelanske odnose. Savez je spašen jer je na vlast u proleće 2013. godine došao Nikolas Maduro, koga je Čavez lično izabrao kao naslednika. Iako je Maduro nastavio da sprovodi unutrašnju i spoljnu politiku na istim talasnim dužinama kao i Čavez, nije imao harizmatičnu snagu, viziju ni regionalni uticaj svog prethodnika. Da stvar bude gora, venecuelanska ekonomija je ušla u katastrofalnu krizu zbog pada globalnih cena nafte 2014. godine, što je ozbiljno ograničilo mogućnosti finansiranja socijalnih programa, kao i mogućnost ekonomske pomoći Kubi.
Smanjenje venecuelanskih isporuka nafte i finansijske podrške predstavljalo je veliki udarac za Kubu jer je zemlja postala sve ranjivija na sopstvene ekonomske slabosti i američke sankcije. Istovremeno, Havana je zadržala političku podršku Madurovom režimu, često ga braneći na međunarodnoj sceni od optužbi za kršenje ljudskih prava zbog brutalnog gušenja ulićnih protesta.
Na međunarodnom nivou, političke promene u regionu, tj. pojava desnih (konzervativnih) vlada u zemljama kao što su Brazil, Argentina i Kolumbija sredinom i kasnih 2010-ih, dodatno su oslabile podršku levičarskom bloku koji su predvodile Kuba i Venecuela. ALBA, kao ključna platforma saradnje, izgubila je na značaju zbog smanjenog finansijskog kapaciteta Venecuele. Kuba je počela da traži alternativne ekonomske partnere, posebno u Kini i Rusiji, kako bi nadoknadila gubitke iz Venecuele, dok je Karakas radio slično sa Turskom, Iranom i Indijom. Maduro je pokušavao da očuva savez nudeći Kubi ograničene količine subvencionisane nafte. Uprkos krizi, veze dveju zemalja ostale su jake zahvaljujući ideološkoj platformi i dugogodišnjem savezu.
Kubanska podrška spašava Madura
To se dobro videlo tokom spornih venecuelanskih predsedničkih izbora 2018. godine koje nisu priznali SAD, EU, Kanada i brojne druge zemlje. Međutim, Kubanci jesu. Kada se u januaru 2019. lider opozicije i predsednik Nacionalne skupštine Huan Gvaido samoproglasio za predsednika, priznale su ga brojne zapadne zemlje, ali ne i Kuba, Rusija, Kina, Turska i drugi venecuelanski partneri. Zanimljivo je da je 2019. Nacionalna skupština pod kontrolom opozicije glasala za rezanje naftnih isporuka Kubi. U tako nesigurnoj situaciji, kada je Venecueli svakodnevno pretio puč i građanski rat, opšte prihvaćeno je mišljenje da Maduro više veruje kubanskim obaveštajnim i tajnim agentima nego svojim ljudima. Kubanci su pomogli modernizaciji venecuelanske vojske i bezbednosnih službi, a isporučivali su i rusko oružje. Madurov socijalistički režim je u velikoj meri preživeo deceniju protesta i ulićnih nemira koji traju do danas upravo zahvaljujući kubanskoj asistenciji.
Sporni izbori 2024.
Kada je 28. jula prošle godine Maduro ponovo trijumfovao na predsedničkim izborima koje je većina međunarodne zajednice proglasila spornim, Kubanci su podržali svog saveznika u predsedničkoj palati Miroflores. Venecuelanski ministar spoljnih poslova Ivan Gil objavio je saopštenje u kojem je naveo: „Uplitanje u Venecuelu ne prolazi nezapaženo; to je isti scenario kao i uvek, koji su napisali isti akteri američkog imperijalizma i njegovi saučesnici koji su prouzrokovali toliko štete u svetu. Zahvaljujemo kubanskom ministru spoljnih poslova Bruni Rodrigezu na odbrani našeg suvereniteta.“
Dan nakon izbora, devet latinoameričkih zemalja (Argentina, Kostarika, Dominikanska Republika, Ekvador, Gvatemala, Panama, Paragvaj, Peru i Urugvaj) pozvalo je na hitan sastanak OAS-a za 31. jul. Međutim, države članice nisu postigle konsenzus o rezoluciji. Tri levičarska predsednika Brazila (Luiz Inasio Lula da Silva), Kolumbije (Gustavo Petra) i Meksika (Andres Manuel Lopez Obrador) izdala su zajedničku izjavu da se prebroje svi glasovi i osigura potpuna transparentnost svih glasačkih zapisa iz svake izborne jedinice.
SAD su sumnjali u regularnost izbora. Američki državni sekretar Entoni Blinken je izrazio sumnje tvrdeći da postoje „ubedljivi dokazi“ da je pobedio prodemokratski kandidat opozicije Edmundo Gonzales. Ipak, SAD, Kanada i EU nisu ga proglasile pobednikom, to je učinio samo Peru. Kao posledica spornih izbora, Peru i Panama su prekinuli diplomatske odnose s Venecuelom, a mnoge zemlje su povukle svoje veleeposlanike ili ih je venecuelanska vlada proterala. To je učvrstilo poziciju Havane kao venecuelanskog partnera.
