Kada su ruske snage započele vojnu operaciju u Siriji, 2015. godine, to je predstavljalo pravu prekretnicu u postsovjetskoj eri. Raspad Sovjetskog Saveza izazvao je dramatičan pad pozicija Rusije u međunarodnoj areni. Tokom dve i po decenije nakon 1991. godine, Moskva je radila na tome da povrati izgubljeni status, prestiž i uticaj na svetskoj sceni.
Sirija je simbolizovala vrhunac tog procesa: prvu odlučnu intervenciju Rusije van njenog neposrednog postsovjetskog okruženja u jednom od centralnih svetskih sukoba.
Nova Rusija je i ranije delovala vojno, ali isključivo unutar svog bivšeg sovjetskog okruženja. Ovo je, na neki način, navelo tadašnjeg predsednika SAD Baraka Obamu da zemlju otpiše kao „regionalnu silu“. Intervencija u Siriji srušila je tu percepciju. Odlučno menjajući tok građanskog rata, Moskva je pokazala svoju sposobnost da utiče na velike globalne krize daleko od svojih neposrednih granica.
Polsedice pada Asada
Skorašnji pad Asadove vlade, koja je pre devet godina opstala samo zahvaljujući intervenciji Rusije, predstavlja još jednu značajnu prekretnicu. Analitičari će svakako ispitivati uzroke ovakvog razvoja događaja, ali ključno pitanje za Kremlj je šta to znači za njegovu širu geopolitičku strategiju.
Angažovanje Rusije na Bliskom istoku nije bilo samo simbolično – imalo je praktične rezultate. Vojni uspeh Moskve je oslabio Islamsku državu (paralelno sa delovanjem SAD) i istovremeno ojačao regionalni ugled Rusije.
Ključne bliskoistočne sile – Saudijska Arabija, Turska, Iran, pa čak i Izrael – počele su da prepoznaju Rusiju kao važnog igrača u raspodeli moći. Formiranje „OPEK+“ delimično je bilo omogućeno „novootkrivenim“ interesovanjem Rijada za saradnju sa Moskvom. Čak i pored složenih rivalstava koja su postojala, uticaj Rusije bio je neosporan.
Ovo se odvijalo u kontekstu sve nepredvidljivije politike SAD na Bliskom istoku i sve slabijeg angažmana Zapadne Evrope. Kako je globalni poredak postajao fragmentisaniji, učešće Rusije u oblikovanju regiona učvrstilo je njeno mesto za stolom globalnih sila – ili se bar tako činilo.
Međutim, u trenutku kada je Rusija dostigla svoj postsovjetski vrhunac, međunarodni pejzaž se već promenio. Posthladnoratovski model – u kojem se činilo da je status velike sile fiksna i dostižna kategorija – raspao se u svet promenljivih savezništava i situacionih partnerstava.
Današnji međunarodni sistem oblikuju transakcioni interesi. Svaka država daje prioritet svojim neposrednim nacionalnim pitanjima, sa malo obzira prema širim, dugoročnim savezništvima. To je dovelo do oblika regionalizacije, gde zemlje koje su najbliže krizi ne samo da imaju najveći ulog u njenom rešavanju, već i najbolju šansu da to učine.
Smanjena uključenost Rusije u Siriji predstavlja primer ove promene. Zaokupljena sukobom u Ukrajini i vezana za oslabljenog saveznika u Damasku, Moskva je izgubila veliki deo svoje strateške fleksibilnosti. Regionalni akteri poput Irana, Turske i Izraela preuzeli su vodeću ulogu u preoblikovanju političke mape Bliskog istoka, dok spoljne sile uglavnom igraju ulogu podržavaoca.
Na Bliskom istoku Kremlj ima prostora za povlačenje i regrupisanje. U Ukrajini, takav izbor ne postoji
Sirijski sukob naglašava rastući značaj regionalnih aktera u oblikovanju globalnih događaja. Ekspresno finale građanskog rata u toj zemlji uključivalo je daleko manje spoljne intervencije nego ranije faze sukoba. Dok su strane sile poput Rusije i SAD igrale značajnu ulogu na početku, najnoviji razvoj događaja bio je uglavnom podstaknut od strane lokalnih (regionalnih) aktera.
Iz nemogućnosti Rusije da održi svoj raniji uticaj treba izvući ključnu lekciju: U današnjem fluidnom svetskom poretku, osigurati dugoročne dobitke isključivo kroz vojni uspeh je gotovo nemoguće. Fleksibilnost i sposobnost brzog prilagođavanja su od suštinskog značaja. SAD su ovo naučile na teži način tokom 2000-ih i 2010-ih. Rusija se sada suočava sa sličnim dilemama.
Sa ograničenim resursima i konkurentnim prioritetima, Rusija mora preispitati svoju strategiju na Bliskom istoku. Ako povlačenje iz ključne baze u Tartusu postane neizbežno, Moskva mora osigurati da se to dogodi glatko, iskorišćavajući svoje utvrđene veze sa svim regionalnim akterima – od Izraela i Turske do zalivskih država, pa čak i novih vladara Sirije.
Fokus na Ukrajini
Raspad Sirije nesumnjivo predstavlja neuspeh za Moskvu, koja je svoje vojno prisustvo u toj zemlji koristila da proširi svoj uticaj na Bliskom istoku i u Africi. Međutim, za razliku od Irana, Rusija ima mogućnost da prilagodi svoje obaveze i strateški se repozicionira. To je prednost kada u ovome učestvujete kao spoljni akter. Odnosno, Kremlj može da napusti region (Bliskog istoka, prim. prev.), ali Teheran to ne može.
Sledeći potez Moskve treba da bude rekalibrisanje njenih pozicija na Bliskom istoku, uz očuvanje reputacije nezavisnog i pragmatičnog aktera. SAD mogu pokušati da potpuno istisnu Rusiju iz regiona, ali nevoljnost Vašingtona da se u to direktno uključi pruža Moskvi manevarski prostor.
Najvažnije je da je simbolička potraga za obnavljanjem statusa velike sile Rusije – ključna motivacija za vojnu operaciju u Siriji 2015. godine – sada stvar prošlosti. Jedina stvar koji trenutno ima značaj je završetak sukoba u Ukrajini pod povoljnim uslovima. Za razliku od Sirije, gde Rusija može povući svoje snage ako je potrebno, Ukrajina predstavlja egzistencijalni izazov. To je sukob u kome Moskva ne sme izgubiti.
Dakle, postoji ključna razlika: Na Bliskom istoku Kremlj ima prostora za povlačenje i regrupisanje, u Ukrajini, takav izbor ne postoji. Tamošnji sukob je centralni za dugoročnu bezbednost Rusije i njen globalni status.
Kada je Obama pre skoro deceniju otpisao Rusiju kao „regionalnu silu“, taj termin je bio korišćen kao uvreda. Međutim, u današnjem fragmentisanom svetu, biti sposobna regionalna sila je možda jedini održivi oblik uticaja. Prolazi era neospornih globalnih sila. Države koje mogu da nameću dominaciju u svojm neposrednom okruženju, dok pažljivo upravljaju globalnim ambicijama, mnogo su bolje pozicionirane da prežive i napreduju.
Rusija sada mora da konsoliduje svoju ulogu kao dominantna regionalna sila, uz zadržavanje angažovanja u strateški kritičnim oblastima kao što je Bliski istok – ali samo kada to podržava njene osnovne nacionalne interese.
U svetu koji je sve više definisan pragmatičnim, ograničenim angažovanjima, sposobnost da se povuče, ponovo prilagodi i ponovo uključi biće važnija od simboličnih gestova statusa velike sile. U tom smislu, Obamina procena danas izgleda manje kao uvreda – a više kao plan za opstanak u burnom svetu.
Prevod: Mihailo Bratić /Novi Standard
