Почетком децембра венецуеланско Министарство националне трговине обзнанило је да је одржало важне разговоре с представницима Кубе (званичницима привредне коморе и Министарства прехрамбене индустрије и вањске трговине) с циљем оснаживања билатералне привредне сарадње. Венецуеланци су истакли „пружање потпоре кубанском народу програмом за продају хране по поштеним ценама и квалитети, јамчећи приступ тржишту“. Такође је поручено како су Венецуела и Куба „уједињена браћа у солидарности!“
Могли су слободно додати наставак реченице: „у тешким временима“ јер уобичајено тешка времена за Кубу и Венецуелу задњих година постају још екстремно захтевнија. Успркос потешкоћама, кубанско-венезуелански савез скован крајем 20. и почетком 21. века остаје постојан.
Почеци стратешког партнерства
Почетак стратешког савезништва између Кубе и Венецуеле догодио се доласком живописног Хуга Чавеза на власт у Венезуели 1999. Чавез, надахнут романтичном кубанском револуцијом и Фиделом Кастром као неприкосновеним лидером, започео је блиску сарадњу с комунистичким острвом. Темељне повезнице биле су заједничка социјалистичка идеологија и анти-империјализам (читај: антиамериканизам). Чавез је с Кастром развио лични савез утемељен на две основе:
- антиглобалистичким идејама отпора америчком империјализму,
- социјалистичким замислима Maрксa и Енгелса.
Чавез је назвао Кастра својим ментором, а кубанску комунистичку диктатуру прогласио је револуционарном демократијом.
Сарадња је убрзо постала врло значајна за обе земље, како у политичком, тако и у привредном смислу. Венецуела је Куби осигурала стабилну опскрбу нафтом по повлаштеним условима, чиме је острво надокнађивао мањкове из раздобља након распада Совјетског Савеза. С друге стране, Куба је Венецуели пружила значајну подршку у облику слања стручњака, укључујући лекаре, наставнике и техничаре, који су помогли у провођењу социјалних и других друштвених програма. Пројекти као што су „Барио Адентро“ (лансиран 2003.) осигурали су здравствену заштиту сиромашнима. Заједнички пројекти били су симбол сарадње.
Интензивна сарадња
Период између 2006. и 2013. година је период када су Венецуела и Куба интезивирале своју сарадњу. Током златног периода венецуеланско-кубанских односа, Чавез је до краја консолидовао и учврстио своју власт у Венецуели, а Раул Кастро, који је заменио свог брата Фидела, наставио је да води Кубу кроз изазовна времена. Венецуела је постала кључни енергетски партнер Кубе, дневно испоручујући до 100.000 барела нафте, што је Куби омогућило енергетску стабилност и економски опоравак након „Посебног периода“ 1990-их. Захваљујући кубанским лекарима и другим стручњацима, сиромаштво и медицинска нега су у великој мери смањени у Венецуели. Кубанска обавештајна служба Г2 имала је све већи утицај на венецуеланску власт јер се Чавез све више ослањао на кубанске обавештајце након неуспешног опозиционог пуча 2002. године.
На међународном нивоу, Чавез и Кастро су промовисали регионалну интеграцију Латинске Америке кроз мултилатералне организације као што су АЛБА (Боливарски савез за народе наше Америке основан 2004. године), Унија јужноамеричких народа УНАСУР (основана 2004. године) и ЦЕЛАК (Заједница држава Латинске Америке и Кариба основана 2010. године). Циљ је био створити алтернативне мултилатералне организације постојећима које су биле под патронатом САД-а (Организација америчких држава ОАС и НАФТА). И друге левичарске владе у региону као што су Боливија, Никарагва и Еквадор учествовале су у међународним пројектима који су промовисали Социјализам 21. века.
Чавез је хвалио Кубу као узор отпорности и социјалне правде, док су браћа Кастро Чавезову Боливарску револуцију сматрали наставком кубанске борбе против империјализма. Политичка и економска синергија између двеју земаља имала је огроман утицај. Чавез је постао предводник социјалистичког блока у Латинској Америци и глобална политичка звезда због свог вербалног сукоба с Америком, али и склапања партнерства с Русијом и Кином. Међутим, Чавезов утицај је смањен због његове болести која се јавила 2011. године, а истовремено Венецуела је улазила у све веће економске проблеме због инфлације и недостатка робе широке потрошње.
Савез након Чавеза
Иако се лечио на Куби и имао најбољу негу, Чавез је почетком 2013. године умро од рака. То је био неочекивани догађај који је довео у питање кубанско-венецуеланске односе. Савез је спашен јер је на власт у пролеће 2013. године дошао Николас Мадуро, кога је Чавез лично изабрао као наследника. Иако је Мадуро наставио да спроводи унутрашњу и спољну политику на истим таласним дужинама као и Чавез, није имао харизматичну снагу, визију ни регионални утицај свог претходника. Да ствар буде гора, венецуеланска економија је уšla у катастрофалну кризу због пада глобалних цена нафте 2014. године, што је озбиљно ограничило могућности финансирања социјалних програма, као и могућност економске помоћи Куби.
Смањење венецуеланских испорука нафте и финансијске подршке представљало је велики ударац за Кубу јер је земља постала све рањивија на сопствене економске слабости и америчке санкције. Истовремено, Хавана је задржала политичку подршку Мадуровом режиму, често га бранећи на међународној сцени од оптужби за кршење људских права због бруталног гушења улићних протеста.
На међународном нивоу, политичке промене у региону, тј. појава десних (конзервативних) влада у земљама као што су Бразил, Аргентина и Колумбија средином и касних 2010-их, додатно су ослабиле подршку левичарском блоку који су предводиле Куба и Венецуела. АЛБА, као кључна платформа сарадње, изгубила је на значају због смањеног финансијског капацитета Венецуеле. Куба је почела да тражи алтернативне економске партнере, посебно у Кини и Русији, како би надокнадила губитке из Венецуеле, док је Каракас радио слично са Турском, Ираном и Индијом. Мадуро је покушавао да очува савез нудећи Куби ограничене количине субвенционисане нафте. Упркос кризи, везе двеју земаља остале су јаке захваљујући идеолошкој платформи и дугогодишњем савезу.
Кубанска подршка спашава Мадура
То се добро видело током спорних венецуеланских председничких избора 2018. године које нису признали САД, ЕУ, Канада и бројне друге земље. Међутим, Кубанци јесу. Када се у јануару 2019. лидер опозиције и председник Националне скупштине Хуан Гваидо самопрогласио за председника, признале су га бројне западне земље, али не и Куба, Русија, Кина, Турска и други венецуелански партнери. Занимљиво је да је 2019. Национална скупштина под контролом опозиције гласала за резање нафтних испорука Куби. У тако несигурној ситуацији, када је Венецуели свакодневно претио пуч и грађански рат, опште прихваћено је мишљење да Мадуро више верује кубанским обавештајним и тајним агентима него својим људима. Кубанци су помогли модернизацији венецуеланске војске и безбедносних служби, а испоручивали су и руско оружје. Мадуров социјалистички режим је у великој мери преживео деценију протеста и улићних немира који трају до данас управо захваљујући кубанској асистенцији.
Спорни избори 2024.
Када је 28. јула прошле године Мадуро поново тријумфовао на председничким изборима које је већина међународне заједнице прогласила спорним, Кубанци су подржали свог савезника у председничкој палати Мирофлорес. Венецуелански министар спољних послова Иван Гил објавио је саопштење у којем је навео: „Уплитање у Венецуелу не пролази незапажено; то је исти сценарио као и увек, који су написали исти актери америчког империјализма и његови саучесници који су проузроковали толико штете у свету. Захваљујемо кубанском министру спољних послова Бруни Родригезу на одбрани нашег суверенитета.“
Дан након избора, девет латиноамеричких земаља (Аргентина, Костарика, Доминиканска Република, Еквадор, Гватемала, Панама, Парагвај, Перу и Уругвај) позвало је на хитан састанак ОАС-а за 31. јул. Међутим, државе чланице нису постигле консензус о резолуцији. Три левичарска председника Бразила (Луиз Инасио Лула да Силва), Колумбије (Густаво Петра) и Мексика (Андрес Мануел Лопез Обрадор) издала су заједничку изјаву да се преброје сви гласови и осигура потпуна транспарентност свих гласачких записа из сваке изборне јединице.
САД су сумњали у регуларност избора. Амерички државни секретар Ентони Блинкен је изразио сумње тврдећи да постоје „убедљиви докази“ да је победио продемократски кандидат опозиције Едмундо Гонзалес. Ипак, САД, Канада и ЕУ нису га прогласиле победником, то је учинио само Перу. Као последица спорних избора, Перу и Панама су прекинули дипломатске односе с Венецуелом, а многе земље су повукле своје велеепосланике или их је венецуеланска влада протерала. То је учврстило позицију Хаване као венецуеланског партнера.
