U današnjem svetu u kom se gube sve moralne vrednosti, tehnologija preti da preuzme kontrolu i nad samim stvaranjem čoveka – što više nije fantastika, već realnost čije ostvarenje može da se dogodi već za nekoliko godina.
Veštačka reprodukcija i genetsko modelovanje izazivaju duboka pitanja o suštini ljudskosti, slobode i duhovnosti. Posledice ovakvih promena mogu biti nepovratne, a granice koje se ne smeju preći postale su sve manje jasne.
Vizija života koja kuca na vrata neše stvarnosti
Šta ako bi se budućnost čovečanstva odvijala u sterilnim laboratorijama, gde se ljudski život ne začinje ljubavlju, već proizvodi po narudžbini? Ovakva vizija, koja je donedavno pripadala isključivo naučnoj fantastici, sada kuca na vrata naše stvarnosti.
Ideja o veštačkoj reprodukciji i genetskom modelovanju ljudi postao je scenario koji sve više ulazi u sfere mogućeg. Ova vizija, iako nudi rešenja za demografske i zdravstvene izazove, sa sobom nosi i duboke etičke i društvene dileme, upozoravajući nas na potencijalni gubitak ljudskosti i slobode.
Vizija budućnosti u kojoj će se deca rađati u veštačkim matericama
Nedavno je poznata politička ličnost Oleg Carev na svom Telegram kanalu izneo zabrinjavajuće podatke o padu nataliteta u Rusiji, ponudivši kao potencijalno rešenje viziju budućnosti u kojoj će se deca rađati u veštačkim matericama, bez potrebe za prirodnom trudnoćom i roditeljskim učešćem.
Ovaj koncept, koji podržavaju i neki demografi poput Alekseja Rakše, ide korak dalje, predviđajući mogućnost genetskog modelovanja budućih osoba – od inteligencije i fizičkog izgleda do eliminacije naslednih bolesti. Carev s pravom upozorava da bi takva praksa mogla da bude iskorišćena od država za kontrolu i „proizvodnju“ poslušnih građana, što otvara Pandorinu kutiju etičkih izazova.
Savremene mogućnosti i davnašnji strahovi: Tehnologija koja se razvija
Razvoj sistema za veštačku trudnoću nije počeo odjednom. Prototipovi takvih sistema postoje već dugo – sežemo do inkubatora za prevremeno rođene bebe koji su se pojavili u porodilištima krajem 70-ih godina prošlog veka. Od tada, medicina je naučila da neguje prevremeno rođene bebe težine od samo 450 grama. Ovo je postepeno otvaralo put daljim istraživanjima.
Nedugo nakon toga, 2022. godine, u Nemačkoj je predstavljen prototip potpuno veštačkog sistema za trudnoću. Projektovani reproduktivni centar, zamišljen za ovaj sistem, trebalo bi da stvara čak 30 hiljada beba godišnje. Iako trenutno postoje tehnički izazovi poput uzgajanja endometrijuma, naučnici smatraju da je to samo pitanje vremena.
Prema rečima Careva, „u bliskoj budućnosti, sistem će moći i jednostavno da uzgaja dete iz vašeg embriona i da potpuno genetski modeluje njegove karakteristike: od boje očiju i kose do visine i inteligencije, plus da izbegne nasledne genetske bolesti“.
Ideja o „farmama dece“
Ideja o „farmama dece“ i masovnom uzgajanju ljudi u laboratorijama više nije samo naučna fantastika, već scenario koji sve više ulazi u sfere mogućeg. Ova vizija dugo je opsedala umove pisaca i filmadžija, stvarajući distopijske scenarije koji su nam služili kao upozorenja.
Filmovi poput „Blade Runner“-a, serije „Black Mirror“, ili knjige poput „Vrlog novog sveta“ (Oldos Haksli), već decenijama nam pokazuju kako tehnologija, kada se koristi za kontrolu i manipulaciju, može da postane zlo. Ove priče nisu samo fantastika; one su futurističke projekcije naših najdubljih strahova o gubitku identiteta i slobode.
Problem nije samo u tehnologiji kao takvoj, već u načinu njene moguće zloupotrebe i gubitku slobode ljudskog bića. Ako ljudi postaju „proizvod“ oblikovan po volji države ili korporacije, kako će se osećati neko ko zna da je „dizajniran“ i da mu je život pod kontrolom? Ko će odlučivati o osobinama budućih generacija? Koja je uloga slobodne volje u takvom scenariju? Da li je moguće zadržati čovečnost i dostojanstvo u svetu u kojem će se ljudi proizvoditi kao roba?
Etički izazovi: Gubitak autonomije, diskriminacija i novi moralni kompas
Ovakva vizija budućnosti otvara čitav niz kompleksnih etičkih izazova:
Gubitak slobode i autentičnosti: Ako se ljudi budu „proizvodili“ po nečijoj volji, dolazi do opasnog gubitka lične autonomije. Carev s pravom naglašava rizik da će države, ukoliko se ovakvi programi sprovode na državnom nivou, pokušavati da utiču na buduće karakteristike dece.
U nekim zemljama, određene etničke ili nacionalne grupe mogu biti prioritetne, dok u drugima cilj može biti stvaranje građana koji se pridržavaju određenih ideologija.
Ovo bi rezultiralo unificiranim, poslušnim građanima, bez originalnosti i slobodnog duha, direktno ugrožavajući koncept individualnosti i prava na samoopredeljenje. Država bi mogla da „vaspita onoliko građana koliko smatra da je potrebno“, što je zastrašujuća perspektiva potpune kontrole.
Društvena i psihološka pitanja: Kako će se razvijati ličnosti bez prirodnih veza porodice?
Tradicionalna porodica, kao prva i najvažnija ćelija društva, pruža emocionalnu sigurnost, ljubav i pažnju neophodne za zdrav psihološki razvoj. Uklanjanje ovog elementa iz procesa odrastanja postavlja pitanje emocionalne zrelosti i sposobnosti za empatiju kod tako „proizvedenih“ pojedinaca.
Koja će biti uloga ljubavi i pažnje u odrastanju, ako one nisu organski deo stvaranja života? Štaviše, Carev nagoveštava da bi „devojke bez dece mogle biti obavezne da rade na odgajanju veštački rođene dece u posebnim ustanovama. Da bi otplatile svoj dug društvu. Moral će se promeniti.“ Ovo ukazuje na radikalnu promenu društvenih normi i obaveza.
Mogućnost diskriminacije i eugenike
Genetičke manipulacije mogu dovesti do novih, još dubljih klasnih podela. Ljudi bi mogli biti deljeni po „kvalitetu“ i „pogodnosti“ za određene zadatke ili uloge, stvarajući kastu „savršenih“ i onih koji to nisu. Ovo je direktan put ka modernoj eugenici, gde se vrednost čoveka meri njegovim genetskim predispozicijama.
Još jedan alarmantan aspekt je razvoj „sintetičkih embriona“
Naučnici rade na stvaranju struktura sličnih ljudskim embrionima, koristeći ćelije iz pravih embriona ili reprogramiranjem običnih ćelija (poput ćelija kože). Ono što je posebno zabrinjavajuće je stav da „matične ćelije nisu ni na koji način povezane sa pravim embrionima, tako da ’modeli’ stvoreni od njih, u teoriji, ne podležu usvojenim zakonima i pravilima.“ Ovo otvara opasno polje za eksperimentisanje bez etičkih okvira.
Put do prihvatanja – ublažavanje etičkih ograničenja
Zastrašujuće je i to što naučnici predviđaju da će, kada se etička ograničenja ublaže, biti potrebno svega 10 do 15 godina da se gestacijski objekti pojave u svim razvijenim zemljama. Zatim se predlaže dodatnih pet godina za podizanje javne svesti i obrazovanje, kako bi se ljudima pomoglo da postanu prijemčiviji za takve tehnologije.
Kako Carev naglašava, za masovno pokretanje takvih centara dovoljno je „da ljudi odluče da je veštačka materica normalna.“ Ovo sugeriše ciljanu kampanju za oblikovanje javnog mnjenja, što dodatno pojačava strah od manipulacije.
Pravoslavna perspektiva: Čovek kao dar, a ne proizvod
Iz pravoslavnog ugla, čovek je stvoren po obrazu i prilici Božijoj (Postanje 1:26-27), a duša mu je dar od Boga, besmrtna i jedinstvena. Ovakva antropologija, koja čoveka vidi kao duhovno biće sa bogolikim dostojanstvom, suprotstavlja se svakom pokušaju objektifikacije ili redukcije čoveka na biološki ili genetski „materijal“.
Tehnologija koja ignoriše ovu duhovnu dimenziju i tretira ljudski život kao proizvod ili eksperiment predstavlja dubok moralni pad i greh protiv Božijeg promisla. Veštačko stvaranje života bez ljubavi, prirodnog začeća i duhovne dimenzije narušava samu suštinu čoveka, kako je on zamišljen od Stvoritelja.
Kakva će to veštački stvorena bića biti?
Nažalost, ni demograf Aleksej Rakša ni političar Oleg Carev, koji ove ideje emituju, ne postavljaju fundamentalna pitanja: Kakva će to veštački stvorena bića biti? Hoće li imati dušu? Hoće li biti krštena? Za misleće hrišćane, ali i ateiste, ovo su izuzetno ozbiljna pitanja. Ako se, kao rezultat takvog projekta, pojave entiteti koji liče na ljude, ali nisu ljudi, to preti čovečanstvu strašnom katastrofom!
Iz pravoslavne perspektive, ono što Rakša i Carev predlažu može se posmatrati kao satanski izum. Ljudi koji o tome govore ozbiljno, ignorišući duhovnu prirodu čoveka i duhovnu dimenziju društva, otvaraju put u pakao.
Ovakva nastojanja mogu se čak predstaviti kao borba za rešavanje demografskog problema ili za „tradicionalne vrednosti“, što samo dokazuje domišljatost neprijatelja ljudske rase.
Svaki čovek je neponovljivi dar Božiji
Pravoslavna vera naglašava da je svaki čovek neponovljiv dar Božiji, jedinstvena ličnost sa slobodnom voljom i potencijalom za zajednicu sa Bogom. Takva ličnost ne sme biti predmet manipulacija, proizvodnje ili kontrole.
Ovakav „promet ljudima“ može postati početak duhovne katastrofe, jer čovečanstvo gubi vezu sa Bogom i svojim istinskim, božanskim identitetom. Zaista, neprirodno začeta i rođena bića koja liče na ljude mogu postati strašna pošast za ljudsku civilizaciju, a to bi moglo da se završi novim potopom i uništenjem oskvrnjenog čovečanstva.
Granice koje ne smemo preći
Tehnološki napredak je sam po sebi neutralan – njegova vrednost zavisi od načina na koji se koristi. Međutim, primena tehnologije u domenu ljudske reprodukcije i genetskog inženjeringa iziskuje najveći oprez i duboku etičku refleksiju.
Tehnologija mora da služi čoveku i njegovoj slobodi, da mu pomaže u ispunjenju njegovog potencijala, a ne da ga pretvara u objekat proizvodnje ili sredstvo za postizanje bilo kakvih zemaljskih ciljeva.
Savremeni svet mora pažljivo da razmisli o granicama koje ne sme da prelazi kako ne bismo izgubili ono što je najvažnije — našu ljudskost, dostojanstvo i duhovnu slobodu. Budućnost čovečanstva ne leži u „dizajniranim“ bićima, već u očuvanju i negovanju vrednosti koje nas čine istinskim ljudima: ljubavi, slobode, savesti i neponovljivosti svake ličnosti.
Autor: Svetlana Rozanova
