Da ne bi bilo zabune oko naslova, Mustafa Kemal je pravo ime Ataturka, u prevodu oca moderne turske države, koja se rodila na ruševinama Osmanskog carstva. General Mustafa (Mustafa-paša) bolno radikalnim reformama lečio je bolesnika na Bosforu, prekinuo vezu između države i džamije, uveo prezimena, ukinuo tursku kafu. Abu Izat je nadimak Alije Izetbegovića, koji su mu nadenuli mudžahedini, islamski interbrigadisti kada su 1993. stigli u BiH da pomognu muslimanskoj braći u borbi protiv nevernika. Bosanski muslimani smatraju ga ocem nacije, iako ju je pod imenom „muslimanska” „inicirao Edvard Kardelj” (M. Ekmečić), a pod imenom „bošnjačka” sekularni nacionalisti na Bošnjačkom saboru. Nije on stvorio ni bošnjačku državu, jer je za njega mogla biti samo džamahirija, i to u okviru svetske umme od Maroka do Indonezije. Partiju SDA jeste formirao i to od bivših mladomuslimana, penzionisanih šerijatskih sudija, te aktivnih imama, hafiza, mujezina, hodža i potomaka begovskih porodica, koji su se o ramazanu okupljali u haremu Begove džamije i u šetnji Ferhadijom s francuzicama nabijenim na glavu do ušiju. „Džamije su naše partijske ćelije”, objasnio je Adilu Zulfikarpašiću, koji je bio zblanut promocijom stranke u Kladuši, s orijentalnim melosom, parolama na arapskom, mahanjem jataganima, a sve u režiji robijaške halke.
Mustafa i Alija nisu bili savremenici, ali kad je Izetbegović kao predsedavajući Predsedništva BiH prvi put službeno boravio u Turskoj kod kolege Erdogana, demonstrativno je odbio da se pokloni Ataturkovom grobu, što je inače obavezni deo državnog protokola. Domaćinu u nezgodi objasnio je: „Dok je bila islamska, Turska je bila imperija, a kao sekularna tek osrednja evropska država!” Elem, Izetbegović je slavnom Ataturku, po kome se u Turskoj zovu brojne ulice, trgovi, univerziteti, aerodromi, zamerio što je raspadajuće Osmansko carstvo, od koga su deo po deo otpadale porobljene zemlje, vratio u život kao tursku republiku. Već po tom incidentu i objašnjenju, koji nisu ostali neprimećeni, mogao se prepoznati politički profil lidera bosanskih muslimana i bez uvida u Islamsku deklaraciju.
Bilo bi logično i očekivano da je lider moćne turske republike u rapidnom ekonomskom, vojnom i međunarodnom usponu, muslimanskog brata Aliju, političkog debitanta iz bivšeg bosanskog vilajeta, osvestio o tome da njegove ideje krajem 20. veka predstavljaju anahronizam, ali dogodilo se obrnuto. Bivši funkcioner Erbakanove islamističke partije, koju su sklonili čuvari Ataturkovog nasleđa, oličeni u moćnoj turskoj armiji, Redžep Tajip Erdogan preveo je Izetbegovićevu pouku na neoosmanizam s ciljem da bivši osmanski kalifat obnovi kao regionalnu velesilu. Pošto ga je Brisel decenijama zamajavao članstvom u EU, ambiciozni turski lider preorijentisao se na izgradnju „moderne imperije” od Bliskog istoka do Sarajeva. A klijenti: muslimani u BiH, Sandžaku, Crnoj Gori, Albanci u Makedoniji, Šiptari na Kosovu.
Tako su Izetbegovićeve ideje Islamske deklaracije postale za Sultana inspiracija za neoosmanizam, on Aliju zove mudracem i svojim učiteljem, a njegov ideolog Ahmed Davutoglu razvija spoljnopolitički projekat „Strateška dubina”, što se praktično svodi na širenje turskog uticaja na bivše vilajete Osmanskog carstva. Za početak ekonomskog, kulturnog i verskog, s potencijalno političkom i vojnom hegemonijom na balkanskom, bliskoistočnom i azijskom prostoru. Sultan (Erdogan) i veliki vezir (Davutoglu), na Baščaršiji raspaljuju fantazije o obnovi „pustog turskog” kao „jedne uspešne priče koju valja ponoviti”, a Alija zauzvrat Tajipu ostavlja Bošnjake i Bosnu u amanet.
Iako je Mehmed Drugi Fatih (Osvajač) „svetlom islama obasjao divlju i mračnu Bosnu”, bio je to islam umerenog sunitskog mesheba, koji je već za vreme prve Jugoslavije bosanske muslimane učinio najsekularnijim u svetu, a tokom druge velikim delom i ateizovao. Kralj Aleksandar Karađorđević bio je u prijateljskim odnosima s velikim reformatorom Kemal-pašom Ataturkom, ali je Tito, uprkos komunističkom militantnom ateizmu, dao prednost nesvrstanim prijateljima u arapskim, što znači muslimanskim zemljama. Najbolji maturanti Gazihusref-begove medrese u Sarajevu pohrlili su na usavršavanje na čuveni islamski univerzitet Al Ahzar u Kairu, a u građevinskim preduzećima iz BiH (GP „Bosna”, GP „Put” i dr.) koja su širila poslove po Bliskom istoku, našli su se inž. Omer Behmen, inž. Ismet Kasumagić i drugi kao veza između Mladih muslimana i Muslimanske braće, da bi kasnije zauzeli osnivačke funkcije u SDA i 1990. ministarske položaje u demokratskoj vladi BiH. Tajip i Alija oživeće veze između bosanskog vilajeta i „matice Bošnjaka” (reis Cerić). Pragmatični Erdogan zapravo je koketirao s islamom u funkciji neoosmanizma, potiskivanja kemalizma u armiji, pridobijanja provincije nasuprot liberalnoj urbanoj eliti koja mu je otkazivala izbornu podršku u Istanbulu i Ankari. On nije natukao fes, ali hanuma je počela da se „pokriva” maramom.
Kad je utvrdio da je za Bošnjake dovoljno nekoliko vrućih poruka („Turska je Bosna – Bosna je Turska”) da probudi neugaslu nostalgiju, ali i otkrio da u BiH žive i hrišćani u kojima živi negativna memorija na turski vakat, Erdogan je i njima imao šta da ponudi: investicije, krediti, trgovina, infrastruktura. Čak je svojevremeno inicirao Balkansku trilateralu kao stalnu koordinaciju saradnje Srbije, Hrvatske i BiH na najvišem nivou, koja je održala nekoliko sastanaka u Istanbulu, ali je povlačenjem Hrvatske i bošnjačkom opstrukcijom zajedničkih projekata, poput auto-puta Beograd–Sarajevo, ubrzo zamrla. Najzad, nakon Erdoganove parole „Kosovo je Turska – Turska je Kosovo”, Tomislav Nikolić ju je ugasio.
Nesporazum Sultana s „mladom muslimanskom braćom” jeste u tome što, dok ih je naslednik Mustafe Kemala gurao u zajedničke projekte sa Srbima i Hrvatima kao temelj integracije BiH, u kojoj će muslimani postati dominantna većina, dotle naslednici već rahmetli Alije očekuju da ih podrži u borbi protiv komšijskih kaura i ljute se što više ulaže u Sandžak nego u kantone. A kad je još Sultan obećao Kolindi Grabar Kitarović da će uticati na muslimansko Sarajevo da prestane da hercegovačkim Hrvatima nameće Komšića za člana Predsedništva BiH, kap je prelila čašu. Gotovo familijarni odnosi porodica Erdogan i Izetbegović naglo su zahladneli. Sarajevski deo familije prisetio se da su se Erdoganovi isto poneli i prema prijateljski još bližoj porodici sirijskog predsjednika Asada. No, kako su Bošnjaci ostali bez američke podrške, a bliskoistočnu nisu dobili ni Palestinci u Gazi, „zemlja će poželjeti Turaka…”, a Tajip jedva čeka mig da se pozove na amanet.
Međutim, dok Erdoganova Turska suštinski sledi moderno nasleđe Mustafe Kemala, bošnjačka Bosna sledi kontinuitet s vizijom Abu Izata u Islamskoj deklaraciji. Bakir na početku prvog predsedničkog mandata reče da je drži na radnom stolu, a najjača bošnjačka partija SDA odavno je usvojila kao svoj programski dokument. Onomad, u novembru 2025, kantonalna ministrica Naida Hota Muminović poučava neku kritički nastrojenu nastavnicu: „Naši učenici treba da uče o njegovom liku i delu, o njegovom nasleđu, čitaju njegova dela, posećuju muzej posvećen tom nasleđu, a kroz studijska putovanja, ekskurzije i izlete uče o svojoj domovini i slavnoj odbrani od agresije, koju je predvodio predsednik Alija.” Ministrica Naida nije navela strip „Naš voljeni dedo Alija” i da Dino Merlin peva „Da te nije, Alija, sunce ne bi sjalo, zvijezde ne bi znale…” A to bijaše onaj za koga je bila spremna haška optužnica.
Hoće da budu građani, hoće građansku državu, hoće u EU, a još nisu usvojili tekovine Francuske građanske revolucije, nisu odvojili džamiju od države, iliti Islamsku deklaraciju od avlije. Dok Tajip koketira s islamom, dotle Bakir, kao i babo mu, koketira s bošnjačkim korenima u srednjovekovnoj hrišćanskoj kraljevini Bosni i bogumilima i, istovremeno, na tragu Mehmeda Drugog Fatiha, gradi zelenu transverzalu preko Sandžaka ka Bliskom istoku. Bošnjaci još čekaju svog Ataturka da im stvori državu, „makar bila ko avlija”, ili pak takav čeka njih. Propustili su nacionaliste Nijaza Durakovića i Adila Zulfikarpašića i izabrali po svojoj meri verskog fanatika Abu Izata. Trojka nedorasla, Bakir iščitava babinu knjigu, svi se bave Dodikom više nego sobom. A Zoran Milanović im veli: „Prvo safun, pa onda parfem!”
*Akademik, profesor emeritus
Nenad Kecmanović
