Да не би било забуне око наслова, Мустафа Кемал је право име Ататурка, у преводу оца модерне турске државе, која се родила на рушевинама Османског царства. Генерал Мустафа (Мустафа-паша) болно радикалним реформама лечио је болесника на Босфору, прекинуо везу између државе и џамије, увео презимена, укинуо турску кафу. Абу Изат је надимак Алије Изетбеговића, који су му наденули муџахедини, исламски интербригадисти када су 1993. стигли у БиХ да помогну муслиманској браћи у борби против неверника. Босански муслимани сматрају га оцем нације, иако ју је под именом „муслиманска” „иницирао Едвард Кардељ” (М. Екмечић), а под именом „бошњачка” секуларни националисти на Бошњачком сабору. Није он створио ни бошњачку државу, јер је за њега могла бити само џамахирија, и то у оквиру светске умме од Марока до Индонезије. Партију СДА јесте формирао и то од бивших младомуслимана, пензионисаних шеријатских судија, те активних имама, хафиза, мујезина, хоџа и потомака беговских породица, који су се о рамазану окупљали у харему Бегове џамије и у шетњи Ферхадијом с французицама набијеним на главу до ушију. „Џамије су наше партијске ћелије”, објаснио је Адилу Зулфикарпашићу, који је био збланут промоцијом странке у Кладуши, с оријенталним мелосом, паролама на арапском, махањем јатаганима, а све у режији робијашке халке.
Мустафа и Алија нису били савременици, али кад је Изетбеговић као председавајући Председништва БиХ први пут службено боравио у Турској код колеге Ердогана, демонстративно је одбио да се поклони Ататурковом гробу, што је иначе обавезни део државног протокола. Домаћину у незгоди објаснио је: „Док је била исламска, Турска је била империја, а као секуларна тек осредња европска држава!” Елем, Изетбеговић је славном Ататурку, по коме се у Турској зову бројне улице, тргови, универзитети, аеродроми, замерио што је распадајуће Османско царство, од кога су део по део отпадале поробљене земље, вратио у живот као турску републику. Већ по том инциденту и објашњењу, који нису остали непримећени, могао се препознати политички профил лидера босанских муслимана и без увида у Исламску декларацију.
Било би логично и очекивано да је лидер моћне турске републике у рапидном економском, војном и међународном успону, муслиманског брата Алију, политичког дебитанта из бившег босанског вилајета, освестио о томе да његове идеје крајем 20. века представљају анахронизам, али догодило се обрнуто. Бивши функционер Ербаканове исламистичке партије, коју су склонили чувари Ататурковог наслеђа, оличени у моћној турској армији, Реџеп Тајип Ердоган превео је Изетбеговићеву поуку на неоосманизам с циљем да бивши османски калифат обнови као регионалну велесилу. Пошто га је Брисел деценијама замајавао чланством у ЕУ, амбициозни турски лидер преоријентисао се на изградњу „модерне империје” од Блиског истока до Сарајева. А клијенти: муслимани у БиХ, Санџаку, Црној Гори, Албанци у Македонији, Шиптари на Косову.
Тако су Изетбеговићеве идеје Исламске декларације постале за Султана инспирација за неоосманизам, он Алију зове мудрацем и својим учитељем, а његов идеолог Ахмед Давутоглу развија спољнополитички пројекат „Стратешка дубина”, што се практично своди на ширење турског утицаја на бивше вилајете Османског царства. За почетак економског, културног и верског, с потенцијално политичком и војном хегемонијом на балканском, блискоисточном и азијском простору. Султан (Ердоган) и велики везир (Давутоглу), на Башчаршији распаљују фантазије о обнови „пустог турског” као „једне успешне приче коју ваља поновити”, а Алија заузврат Тајипу оставља Бошњаке и Босну у аманет.
Иако је Мехмед Други Фатих (Освајач) „светлом ислама обасјао дивљу и мрачну Босну”, био је то ислам умереног сунитског месхеба, који је већ за време прве Југославије босанске муслимане учинио најсекуларнијим у свету, а током друге великим делом и атеизовао. Краљ Александар Карађорђевић био је у пријатељским односима с великим реформатором Кемал-пашом Ататурком, али је Тито, упркос комунистичком милитантном атеизму, дао предност несврстаним пријатељима у арапским, што значи муслиманским земљама. Најбољи матуранти Газихусреф-бегове медресе у Сарајеву похрлили су на усавршавање на чувени исламски универзитет Ал Ахзар у Каиру, а у грађевинским предузећима из БиХ (ГП „Босна”, ГП „Пут” и др.) која су ширила послове по Блиском истоку, нашли су се инж. Омер Бехмен, инж. Исмет Касумагић и други као веза између Младих муслимана и Муслиманске браће, да би касније заузели оснивачке функције у СДА и 1990. министарске положаје у демократској влади БиХ. Тајип и Алија оживеће везе између босанског вилајета и „матице Бошњака” (реис Церић). Прагматични Ердоган заправо је кокетирао с исламом у функцији неоосманизма, потискивања кемализма у армији, придобијања провинције насупрот либералној урбаној елити која му је отказивала изборну подршку у Истанбулу и Анкари. Он није натукао фес, али ханума је почела да се „покрива” марамом.
Кад је утврдио да је за Бошњаке довољно неколико врућих порука („Турска је Босна – Босна је Турска”) да пробуди неугаслу носталгију, али и открио да у БиХ живе и хришћани у којима живи негативна меморија на турски вакат, Ердоган је и њима имао шта да понуди: инвестиције, кредити, трговина, инфраструктура. Чак је својевремено иницирао Балканску трилатералу као сталну координацију сарадње Србије, Хрватске и БиХ на највишем нивоу, која је одржала неколико састанака у Истанбулу, али је повлачењем Хрватске и бошњачком опструкцијом заједничких пројеката, попут ауто-пута Београд–Сарајево, убрзо замрла. Најзад, након Ердоганове пароле „Косово је Турска – Турска је Косово”, Томислав Николић ју је угасио.
Неспоразум Султана с „младом муслиманском браћом” јесте у томе што, док их је наследник Мустафе Кемала гурао у заједничке пројекте са Србима и Хрватима као темељ интеграције БиХ, у којој ће муслимани постати доминантна већина, дотле наследници већ рахметли Алије очекују да их подржи у борби против комшијских каура и љуте се што више улаже у Санџак него у кантоне. А кад је још Султан обећао Колинди Грабар Китаровић да ће утицати на муслиманско Сарајево да престане да херцеговачким Хрватима намеће Комшића за члана Председништва БиХ, кап је прелила чашу. Готово фамилијарни односи породица Ердоган и Изетбеговић нагло су захладнели. Сарајевски део фамилије присетио се да су се Ердоганови исто понели и према пријатељски још ближој породици сиријског предсједника Асада. Но, како су Бошњаци остали без америчке подршке, а блискоисточну нису добили ни Палестинци у Гази, „земља ће пожељети Турака…”, а Тајип једва чека миг да се позове на аманет.
Међутим, док Ердоганова Турска суштински следи модерно наслеђе Мустафе Кемала, бошњачка Босна следи континуитет с визијом Абу Изата у Исламској декларацији. Бакир на почетку првог председничког мандата рече да је држи на радном столу, а најјача бошњачка партија СДА одавно је усвојила као свој програмски документ. Ономад, у новембру 2025, кантонална министрица Наида Хота Муминовић поучава неку критички настројену наставницу: „Наши ученици треба да уче о његовом лику и делу, о његовом наслеђу, читају његова дела, посећују музеј посвећен том наслеђу, а кроз студијска путовања, екскурзије и излете уче о својој домовини и славној одбрани од агресије, коју је предводио председник Алија.” Министрица Наида није навела стрип „Наш вољени дедо Алија” и да Дино Мерлин пева „Да те није, Алија, сунце не би сјало, звијезде не би знале…” А то бијаше онај за кога је била спремна хашка оптужница.
Хоће да буду грађани, хоће грађанску државу, хоће у ЕУ, а још нису усвојили тековине Француске грађанске револуције, нису одвојили џамију од државе, илити Исламску декларацију од авлије. Док Тајип кокетира с исламом, дотле Бакир, као и бабо му, кокетира с бошњачким коренима у средњовековној хришћанској краљевини Босни и богумилима и, истовремено, на трагу Мехмеда Другог Фатиха, гради зелену трансверзалу преко Санџака ка Блиском истоку. Бошњаци још чекају свог Ататурка да им створи државу, „макар била ко авлија”, или пак такав чека њих. Пропустили су националисте Нијаза Дураковића и Адила Зулфикарпашића и изабрали по својој мери верског фанатика Абу Изата. Тројка недорасла, Бакир ишчитава бабину књигу, сви се баве Додиком више него собом. А Зоран Милановић им вели: „Прво сафун, па онда парфем!”
*Академик, професор емеритус
Ненад Кецмановић
